Раније овог месеца, турски председник Реџеп Тајип Ердоган искористио је церемонију поводом 158. годишњице Државног савета и Дана управног правосуђа да понови свој позив за нови устав.
У сржи Ердогановог говора била је једноставна, али снажна тврдња: последња два устава Турске – из 1961. и 1982. – нису била производ слободне народне воље. Уместо тога, наметнули су их војни режими који су дошли на власт пучевима. Као резултат тога, тврдио је Ердоган, ниједан устав заиста није одражавао вољу народа нити је почивао на истински демократским основама.
Уставна реформа или политички опстанак?
Критичари истичу да, док председник говори о ограничавању државне моћи и заштити индивидуалних права, његова администрација се суочава са сталним оптужбама за поткопавање независности судства. У том контексту, пише аналитичар Фархад Ибрахимов, апели на идеале независне правде и заштите од прекорачења државног утицаја често звуче више као политичка реторика него као одраз институционалне стварности.
Остављајући по страни дебате о стању правосудног система Турске, у главама многих спољних посматрача се намеће значајније питање: да ли је Ердоганова уставна иницијатива првенствено усмерена на демократску обнову – или политичко самоодржање?
Прошле године, Ердоган је најавио формирање посебне правне радне групе задужене за израду новог устава. Оправдао је тај напор као неопходан корак ка демонтажи институционалног наслеђа војног пуча из 1980. и режима генерала Кенана Еврена.
На површини, аргумент је тешко оспорити. Устав из 1982. несумњиво носи отисак ауторитарне ере и дуго су га критиковали, како владајућа странка тако и делови опозиције.
Ипак, иза овог широко легитимног захтева за уставном обновом лежи друга димензија.
У складу са тренутним турским правним оквиром, Ердоган нема право да се кандидује за још један председнички мандат под нормалним околностима. Нови устав, међутим, могао би да ресетује ограничења председничких мандата.
Из тог разлога, критичари иницијативу за реформу виде првенствено као покушај стварања легалног пута за продужење Ердоганове владавине, паковањем фундаментално политичког маневра као демократске модернизације.
Истина вероватно лежи негде између ова два супротстављена наратива.
Постоји широка сагласност – чак и међу многим Ердогановим противницима – да је уставни оквир Турске зрео за ревизију. Устав из 1982. године више не одражава ни тренутну политичку архитектуру земље нити развој турског цивилног друштва током протеклих неколико деценија. У том смислу, уставна реформа је објективно неопходна.
Важнија питања тичу се намера које стоје иза реформе и облика који ће она на крају попримити.
Када актуелни председник покрене уставне промене уочи новог изборног циклуса, то неизбежно покреће легитимну забринутост о томе чији ће интереси на крају бити утврђени у новом документу: интереси грађана или интереси владајућег естаблишмента.
Шта се заправо дешава иза кулиса унутар турског политичког система – и како изгледа стварни однос снага око уставног процеса – постаће јасно тек када се нацрт устава стави на преговарачки сто.
Постоје сви разлози да се верује да ће се референдум на крају одржати и да ће нови устав бити усвојен. Ердоганова политичка посвећеност пројекту је несумњива, институционални алати потребни за његово унапређење остају чврсто у рукама владајуће коалиције, а јавна потражња за уставном реформом има степен објективног легитимитета.
Питање, дакле, више није да ли ће Турска добити нови устав. Право питање је коју ће цену земља платити за то – и какве последице то може имати по унутрашњи политички пејзаж Турске.
Фактор поларизације
Ту лежи највећи ризик.
Турско друштво је већ дубоко поларизовано, што је јасно демонстрирано током председничких избора 2023. године. Супротно сопственим очекивањима, Ердоган није успео да обезбеди победу у првом кругу и на крају је победио у другом кругу против опозиционог кандидата који се сматра умеренијим и мање политички утицајним.
Исход је подвукао кључну чињеницу: око половине турског друштва и даље је чврсто неуверено у тренутни политички курс.
У овим условима, уставни референдум ризикује да постане мање чин националног консензуса, а више још једна линија фронта у текућој борби између два дубоко подељена политичка табора.
Економски изазови Турске додатно компликују слику. Већ неколико година земља се суочава са сталним економским притиском. Висока инфлација, депрецијација лире и пад реалних прихода подстакли су фрустрацију јавности која се неизбежно прелива на политику.
Ова реалност сужава Ердоганов простор за маневар. Покретање велике уставне реформе у време широко распрострањеног економског замора је политички ризичан подухват.
Не треба занемарити ни спољну димензију.
Неки западни актери дуго су посматрали домаћу нестабилност у Турској као стратешки повољан сценарио. Турска је чланица НАТО-а, регионална сила која контролише црноморске мореузе и све независнији актер који настоји да се позиционира као посредник у сукобима где су западне престонице изгубиле велики део свог утицаја.
Земља заокупљена унутрашњим политичким превирањима неизбежно постаје мање утицајна у иностранству.
Посматрано кроз ову призму, уставни процес који може да покрене озбиљну домаћу конфронтацију могао би постати жариште за спољне притиске и медијске кампање.
Целокупна слика је сложена и контрадикторна, закључује Ибрахимов.
Турској је објективно потребан нови устав – чињеница коју признају политичке личности широм идеолошког спектра. Ердоганови кључни аргументи за реформу су, у многим аспектима, историјски утемељени и тешко их је одбацити.
Истовремено, спровођење овог иначе легитимног пројекта носи значајне ризике. Друштвена поларизација би могла да се продуби. Економска фрустрација би могла да прерасте у шире политичке немире. Спољни актери заинтересовани за слабљење стратешке аутономије Турске могли би да добију додатне могућности за вршење притиска.
На крају крајева, успех уставне реформе зависиће не само од квалитета коначног документа, већ и од тога да ли турска политичка класа може да управља процесом на инклузиван начин – без проширивања већ опасних пукотина које прожимају турско друштво.