Док се у европској јавности често говори о утицају америчких технолошких гиганата на доношење одлука у Европској унији, најновији подаци показују да највећу и најразгранатију лобистичку машинерију у Бриселу ипак има – Немачка.
Према анализи Европске опсерваторије за праћење корпоративног утицаја (ЦЕО), немачке компаније, привредне коморе и индустријска удружења чине чак 28 од 100 највећих потрошача на лобирање у институцијама ЕУ. Међу њима су БАСФ, "Сименс", "Фолксваген", ДХЛ, Е.ОН и "Алијанц", али и моћна привредна удружења која деценијама учествују у обликовању европских политика.
Од укупно 173 организације које годишње пријављују више од милион евра трошкова за лобирање, немачке организације издвајају 86,75 милиона евра, што је знатно више од америчких – 51,75 милиона и више него три пута од француских – 26,25 милиона евра.
Оно што немачку позицију чини посебном није само количина новца, већ и ширина интереса које заступа. Док се амерички утицај углавном ослања на мултинационалне корпорације и технолошке гиганте, немачко присуство обухвата привредне коморе, удружења послодаваца, банкарске и осигуравајуће савезе, енергетске компаније, али и аутомобилску индустрију, једну од најутицајнијих грана европске привреде.
Француска, с друге стране, свој утицај у већој мери заснива на појединачним корпорацијама попут "Санофија", "Тотала" и ЛВМХ-а, без еквивалента великим немачким индустријским савезима као што су Савез немачке индустрије, Немачка привредна комора, Удружење машинске индустрије или Савез енергетике и водопривреде.
Да снажно лобирање доноси и конкретне резултате показује пример немачке аутомобилске индустрије: "Фолксваген", "Мерцедес" и Бе-Ем-Ве нашли су се међу компанијама чији су интереси, према оцени аналитичара, узети у обзир када је Европска комисија ублажила првобитни план о фактичкој забрани мотора са унутрашњим сагоревањем од 2035. године.
Директорка за стратегију и одрживост у консултантској кући Acumen Public Affairs Сијан Хјуз наводи да је немачка индустрија била веома активна и у обликовању европских политика енергетске ефикасности.
Она открива и да бројни стручњаци који учествују у изради европских стандарда и прописа никада нису крочили у Берлемон, зграду Европске комисије нити у Европски парламент у Стразбуру, већ раде кроз стручне одборе, индустријска удружења и тела за стандардизацију.
Истовремено, истраживање које је спровела Европска опсерваторија за праћење корпоративног утицаја показује да компаније и индустријска удружења данас троше више новца на утицај у Бриселу него икада раније. Укупна годишња потрошња на лобирање у институцијама ЕУ достигла је 381,75 милиона евра, што је готово 50 одсто више него 2020. године.
На врху листе највећих потрошача налази се европско хемијско удружење CEFIC са буџетом од 10 милиона евра годишње и чак 99 регистрованих лобиста са приступом институцијама ЕУ. Исти износ на лобирање троши и "Мета", док се одмах иза ње налазе "Амазон", "Епл" и "Мајкрософт".
Према подацима истраживања, велике технолошке компаније заједно троше најмање 73 милиона евра годишње на утицај у Бриселу. А међу највећим потрошачима све више се истиче и дуванска индустрија: компаније "Бритиш Американ Тобако", "Филип Морис Интернешенел и "Џеј Ти Интернешенел" готово су удвостручиле издвајања за лобирање од 2020. године – са 4,35 на 8,5 милиона евра годишње, углавном због очекиваних промена европских прописа и пореза на дуванске производе.
За разлику од технолошког, хемијског или енергетског сектора, одбрамбена индустрија и даље релативно мало улаже у бриселско лобирање, упркос томе што је безбедност постала једна од централних тема ЕУ након почетка сукоба у Украјини.
Консултант Томас Димитров сматра да је политика одбране стигла у Брисел много брже него регулатива.
"Већина одбрамбених уговора и даље се закључује на националном нивоу, па компаније највећи део својих активности усмеравају ка државама чланицама", рекао је Димитров.
Иако амерички технолошки гиганти и даље привлаче највећу пажњу јавности, подаци показују да се стварна снага европског лобирања и даље у великој мери налази у Берлину, кроз мрежу индустријских удружења и компанија које деценијама учествују у обликовању правила по којима функционише Европска унија.