Америчка и британска десница желе да прикажу немире у Белфасту као насилни ирски устанак против масовне имиграције. У стварности, ови нереди су дубоко укорењени у сложеним секташким поделама Северне Ирске, а њихови организатори себе чак ни не сматрају Ирцима.
Покушај одсецања главе једном Ирцу од стране суданског мигранта изазвао је талас немира у Белфасту ове недеље. Мање од 24 часа након напада, групе маскираних мушкараца запалиле су више од 60 зграда и возила, пролазећи од врата до врата кроз северне квартове града у намерном покушају да, "истерају странце".
Насиље се наставило и у среду, када су мање организоване групе демонстраната гађале полицију каменицама и Молотовљевим коктелима, док су се појавили и извештаји о маскираним осветницима који су, наизглед насумично, нападали тамнопуте пролазнике.
За британску владу, ови нереди представљају обичан пример "расистичког хулиганства", како је изјавио секретар за Северну Ирску Хилари Бен. За десничарске коментаторе у САД и Великој Британији, међутим, они представљају чин отпора систему који, по њиховом мишљењу, преплављује ирске градове мигрантима из земаља у развоју.
Амерички радио-водитељ Алек Јонес описао је нереде као почетак "рата за Запад", док је док их је други назвао "духовном претходницом Европе" и поручио да шаље "своју енергију демонстрантима у Белфасту".
У Великој Британији, десничарски активиста Томи Робинсон поздравио је наводно уједињење католичких републиканаца Северне Ирске (који желе уједињење са Републиком Ирском) и протестантских лојалиста (који себе сматрају Британцима и желе да остану у саставу Уједињеног Краљевства) у борби против масовне имиграције.
Покушај одсецања главе догодио се у католичком делу Белфаста, а први извештаји на интернету указују да је жртва била католик. Иако је напад изгледа био усмерен на припадника њихове заједнице, католички лидери Северне Ирске најодлучније су настојали да спрече било какве немире унутар своје заједнице.
Католичка градоначелница Белфаста позвала је грађане да стану уз мигранте "у овом тешком тренутку за њих". Бивши лидер Шин Фејна, Гери Адамс, није се огласио поводом покушаја одсецања главе, већ је упозорио своје присталице да "не постоји оправдање за расистичке нападе". На локалном нивоу, републикански активисти су, према наводима, растурили протесте у католичким насељима.
На први поглед, овакав став указује на велики раскорак између руководства странке Шин Фејн и њених гласача. Широм Ирске, гласачи Шин Фејна представљају демографску групу која се највише противи имиграцији.
Међутим, Северна Ирска је другачија.
Према свим доступним подацима, немире у Белфасту организовали су и спровели протестантски лојалисти. Без обзира на проимигрантске ставове руководства Шин Фејна, католичка републиканска база није била вољна да се придружи протестима које организују лојалисти, имајући у виду да су њихове заједнице често биле мета истих тих група.
Без обзира на ставове о имиграцији, мало је вероватно да би републиканци желели да се удруже са истим паравојним групама које су им палиле куће и које су током сукоба убиле више од хиљаду њихових рођака и пријатеља.
Придруживањем лојалистима на улицама, републиканци би такође пружили видљиву подршку ширим политичким циљевима лојалиста, међу којима је и поновно успостављање чврсте границе између Северне Ирске и Републике Ирске.
Зашто су протестанти изашли на улице?
За разлику од немира у Даблину 2023. године – који су избили након што је алжирски имигрант ножем напао троје деце испред школе – и нереда у Саутемптону раније овог месеца након објављивања снимка убиства тинејџера Хенри Новак, белфастски нереди нису били спонтани.
У сатима који су претходили немирима, на друштвеним мрежама кружили су леци са обавештењима о затварању појединих улица и упозорењем предузећима у тим зонама да морају да затворе радње до 17.30 "без изузетака". Маскирани мушкарци постављали су контролне пунктове на прилазима тим подручјима и забрањивали уношење телефона и камера.
Лојалисти имају инфраструктуру за организовање и спровођење насиља на улици.
Иако су нереди у Белфасту прожети ендемским секташтвом Северне Ирске, они се нису догодили у вакууму. Било да су у Белфасту, Даблину или Саутемптону, насилни нереди су сада готово загарантовани након озбиљних случајева криминала миграната.
Реакција владе у Ирској и Великој Британији сваки пут прати исти образац – апели за смиривањем, оштро обрачунавање са изгредницима и преиспитивање одговора деснице – а не самог злочина – као правог проблема.