Америка више не личи много на земљу у којој се расправља о томе ко ће победити на следећим изборима, већ све више на државу у којој се питање поставља другачије: ко још уопште жели да живи у истој политичкој заједници?
Од пацифичког северозапада до Тексаса, од Калифорније до Новог Мексика, јачају покрети који траже прекрајање граница, прикључење идеолошки ближим суседима или чак отцепљење од Сједињених Америчких Држава, пише "Њујорк тајмс". У земљи која је деценијама другима држала лекције о јединству, демократији и "заједничким вредностима" све гласније се говори о – разводу.
Један од таквих покрета је "Каскадија", идеја о региону који би обухватао север Калифорније, Орегон, Вашингтон и британску Колумбију. За њене присталице, природне границе, реке, планине, шуме и економске везе значе више од политичке линије између САД и Канаде.
"Лососи не обраћају пажњу на 49. паралелу. Имам много више заједничког са неким из Ванкувера него са неким из Арканзаса", каже Ендру Енгелсон, активиста, мислећи на америчко-канадску границу.
Oрганизација чији је он члан настоји да покрене разговоре који би могли да доведу до референдумских иницијатива у Вашингтону и Орегону 2028. године, уколико се политичке прилике у САД не промене.
На другој страни идеолошког спектра налази се покрет "Велики Ајдахо", који жели да велики део руралног, конзервативног Орегона пређе у суседни Ајдахо. Покрет постоји већ шест година, а подршку је добио на гласањима у 13 округа. Заговорници ове идеје тврде да источни Орегон, који чини око две трећине територије државе, али има свега 10 до 15 одсто становништва, нема стварни политички утицај. Политику, кажу, диктирају Портланд и либерални коридор западно од Каскадних планина.
"Они једноставно не разумеју нас са друге стране планина", каже Ден Џојс, судија округа Малхер у Орегону.
Слични захтеви чују се и другде. У Тексасу и Калифорнији настављају се иницијативе за независност. У унутрашњости Калифорније појављују се предлози да се држава подели на две или три целине. У југоисточном Новом Мексику поједини активисти желе прикључење Тексасу. Републиканци у Индијани позвали су конзервативне округе из Илиноиса да им се придруже, а сличну иницијативу покренуо је и један сенатор из Западне Вирџиније према окрузима у Вирџинији и Мериленду.
Чак и северно од америчке границе, у канадској Алберти, конзервативне снаге гурају идеју референдума о останку у Канади или покретању обавезујућег референдума о отцепљењу.
Политиколог Рајан Грифитс, аутор књиге "Разједињене државе", каже да је сепаратизам постао део духа времена. Људи које је интервјуисао, додаје, често звуче изненађујуће слично, без обзира на то да ли су либерали, конзервативци или либертаријанци. Сви се жале да им је власт нефункционална и удаљена.
У основи тих покрета није увек само идеологија. Често је реч о економском осећају запостављености, уверењу да одлуке доносе људи који не деле ни проблеме ни начин живота локалних заједница. Док је у Европи сепаратизам често везан за језик, етнички идентитет или историјску државност, у Америци га све више покрећу поларизација, економски јаз и губитак заједничког националног осећаја.
Правно, међутим, пут ка отцепљењу готово је затворен. Врховни суд САД је још 1869. године, у случају "Тексас против Вајта", пресудио да је унија "неуништива" и да државе не могу једнострано да се отцепе. Промена граница могућа је само уз сагласност законодавних тела обе државе и Конгреса, док би излазак захтевао сложен политички договор, можда чак и међудржавни уговор.
То, међутим, не спречава све већи број Американаца да о томе говори као о реалној политичкој могућности. За њих, Вашингтон више није центар заједничке државе, већ симбол система који их не чује.
"Налазимо се у насилној вези са федералном владом", каже Енгелсон и додаје: "Развод је легитиман одговор".