Долазак турског министра спољних послова Хакана Фидана у Москву и Казањ прошле седмице шаље јасан сигнал да Анкара мисли другачије од већине земаља Запада, које у идеолошкој заслепљености не желе да разговарају са Русијом и верују у илузију да могу стратешки да је победе.
Овако за РТ Интернешенел посету турског министра тумачи Мишел Бичкова, потпредседник Центра за блискоисточне студије у Москви и један од бољих познавалаца руско-турских односа.
Турска одлука да не прекида односе са Русијом више личи на здрав разум него на инаћење, у околностима када је Црно море постало једно од најопаснијих на планети. Многе земље говоре да желе стабилност у овом делу света, али мало ко је спреман да разговара са неистомишљеницима, телефоном или уживо.
Фиданову посету и Москви и Казању треба сагледати како два посебна поглавља, али и заједно.
Део први: Рад на тешким питањима
У Москви, Фидан се састао са руским министром спољних послова Сергејом Лавровом да разговарају о свим аспектима међусобних односа, од кризе у Украјини и безбедности Црног мора до ситуације на Јужном Кавказу. Тон састанка био је послован а не свађалачки, што само по себи нешто говори.
Запад се према Русији у последње време односи углавном притиском и прозивкама, ултиматумима намењеним домаћој публици, а не људима са друге стране стола. Турска је изабрала другачији приступ. Анкара је свесна да стабилност у Црном мору и на југу Кавказа не може да се изгради без Москве. То је и била сврха ове посете, мада то нико није написао у званичном саопштењу.
Турска гледа на Русију као на једног од централних актера кризе, а не као регионалну силу која мора да се држи на одстојању, што је кориснији приступ од многих алтернатива.
На заједничкој конференцији за штампу, Фидан је поновио да је Турска спремна да буде домаћин руско-украјинских преговора. Није понудио чудо, само преговарачи сто кад год обе стране одлуче да седну за њега, што је прилично старомодно у свету где сваки дипломатски гест малтене има свој таг на друштвеним мрежама. Лавров се захвалио и поновио да је Русија вољна да преговара, али да сваки трајни мир треба да одговори на темељне безбедносне изазове.
Реч је било и о безбедности Црног мора, које за Русију представља стратешки пут до топлих мора а за Турску улазна врата и кључ равнотеже снага у региону. Сваки поморски инцидент има директан утицај на домаћа питања. Отуд став Анкаре да црноморска стабилност није нешто што Турска може да постигне упркос Русији, већ само заједно с њом.
Фидан се такође састао са Игором Левитином, задуженим за међународну саобраћајну сарадњу, председничким саветником Владимиром Мединским и секретаром Савета безбедности Сергејом Шојгуом, што говори о томе колико је његова посета схваћена озбиљно у Москви.
Чињеница да је имао времена за састанак са турском привредном комором у Русији указује да однос две земље није на нивоу политичких прокламација, већ их повезују трговина, туризам, пољопривредна размена и свакодневни рад хиљада предузећа. Турци већ годинама граде аеродроме и стадионе по Русији, док руски туристи сваког лета пуне турске плаже. Гасоводи не маре за саопштења. Економија функционише упркос политичком трењу и даје политичарима чврст ослонац кад год две земље нађу нови разлог за неслагање.
Део други: Политичка егзибиција у Казању
Након Москве, Фидан се упутио у Казањ, где се састао са председником Владимиром Путином на маргини самита Русија-АСЕАН, што је много говорило само по себи. Русија је била домаћин земаља широм Азије, шаљући тиме поруку да постоји свет и мимо Запада. Фиданов долазак био је порука да Турска себе сматра за озбиљног играча за односе са Русијом.
Фидан је проследио поздраве турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, што је значајније него што се на први поглед чини. Директна линија између Путина и Ердогана је годинама стабилизовала однос две земље чак и када су им се интереси разилазили, од Сирије и Либије до Нагорно-Карабаха.
Путин је одговорио да су контакти две земље више конкретни него формални, што је значајан сигнал да Москве на Анкару гледа као независног актера, а не вазала којем неки други центар моћи диктира ставове.
Када се саберу две посете, Москва и Казањ, све указује на једну ствар: да Анкара жели да остави отворену линију са Москвом и још увек види Русију као кључ за мир у региону. То је можда промакло онима који су само бројали наслове у штампи, али је управо она врста стрпљиве, слојевите дипломатије којом се нешто постиже на дуге стазе, без драматичних објава.
Идеја да је Русију могуће искључити из безбедности Европе, Црног мора или Евроазије није преживела испит времена. Украјина, Сирија, Кавказ, енергетика, снабдевање храном, саобраћајнице – Русија је у центру свих тих питања, што Турска разуме више него неки на Западу. Зато Анкара дипломатију не схвата као једнострани притисак и нема намеру да своје интересе подреди чланству у НАТО.
То је реалистичан поглед на садашње стање у свету. Русија и Турска се не слажу о свим питањима, има ствари око којих се заиста споре, али су их географија, енергетика и трговина научиле да је разговор бољи од ћутања.
Фиданов пут није замишљен као гламурозан. Није било заједничких саопштења о прекиду ватре, изненадних објава о разменама заробљеника, или нечег другог за насловне стране. Он је само учврстио линију озбиљног и конкретног контакта између Русија и земље која и даље удобно седи у институцијама Запада.
Показао је још једном да са Москвом мора да се разговара о безбедности у овом делу света, свиђало се то некоме или не.