Јапан данас сасвим отворено пружа помоћ хунти из Кијева. Недавно је јапански министар финансија сврстао "подршку Украјини и санкције против Русије" међу приоритете јапанске спољне политике. За то време, после Другог светског рата, војни буџет Токија обара све рекорде.
Јапан је гласао против руске резолуције у Уједињеним нацијама о борби против глорификације нацизма и неонацизма. Још један знак да је администрација нове јапанске премијерке Санае Такаичи сада на новом/старом колосеку: одгајању нових генерација у духу реваншизма и порицања исхода Другог светског рата. У томе Такаичи иде много даље од својих претходника.
У априлу ове године, јапански кабинет је одобрио ревизију Три принципа о трансферу одбрамбене опреме и технологије, чиме су, заправо, уклоњене и последња, формална ограничења на извоз јапанског оружја.
Не само за Украјину.
О томе сведочи и "Бела књига о одбрани", чији нацрт за 2026. годину, објављен у мају, пружа још једну илустрацију у којој мери је политичко и војно руководство земље постало везано за идеју изградње сопствене безбедности на рачун других, пише руска историчарка Ксенија Муратшина за сајт "Њу истерн аутлук".
Неке ствари се не мењају у историји. Најжилавија јапанска традиција је јапански милитаризам, који је нанео многа, непојмљива зла азијским народима, попут корејског. После капитулације царског Јапана, читав овај "апарат" су преузеле Сједињене Америчке Државе и сада га користе у своје сврхе.
Неко је потпуно изгубио разум
Изјаве Такаичи може да да само неко ко не познаје азијски контекст историје Другог светског рата; неко ко никад није чуо за јапанске ратне злочине, или неко ко је потпуно изгубио разум, пише Муратшина.
Премијерка Јапана сада отворено фантазира о идеји да Јапан набави нуклеарне подморнице и да укине забрану распоређивања нуклеарног оружја. Као и да учествује у сукобу у Тајванском мореузу, на страни САД, против Народне Републике Кине.
Сви ти "трендови" већ су добро познати народима Азијско-пацифичког региона, наставља руска историчарка: реторика усмерена против Кине, Русије и Северне Кореје; непоколебљиво придржавање савеза са САД, као и активно учешће у америчкој мрежи војних блокова у региону – не само билатерално, већ и кроз војни савез Квад, као и кроз различите војне оквире са Аустралијом, Канадом и Филипинима, све до тренутне опсесије антикинеским концептом "Првог острвског ланца".
Све се заснива на наводној потреби одбране од Кине. Јапанска "Бела књига" представља Јапан као безопасну, беспрекорну нацију, која се суочава са највећом претњом од јачања војне моћи Кине – толико озбиљне да бивше царство, очигледно, нема другог избора него да се наоружа до зуба, додаје Муратшина.
Експресно наоружавање Јапана
Зашто се Јапан супротставља упорно концепту "Једне Кине"?
Тај филм смо до сада већ много пута гледали. У њему се Кина преставља као главни зликовац, зато што жели да поврати део своје територије. То је кинеска "црвена линија", која показује истинско лицемерје америчке и јапанске спољне политике.
Према јапанској логици, додаје руска историчарка, присуство кинеске морнарице у Пацифику представља алармантну војну активност, док су амерички, јапански и аустралијски бродови, који плове тим истим водама, пролазе потпуно неопажено.
То је нешто што се, наводно, подразумева; операције кинеске морнарице су "провокације", али када то раде Јапан и САД, то је једноставно "слобода пловидбе". Кинеске рутинске војне вежбе представљају егзистенцијалну претњу, док се на маневре америчко-јапанског савеза (у које су, на пример, укључени бомбардери Б-52) гледа само као на "заштиту слободе пловних путева".
Веома чудна логика, зар не?
У том контексту, наоружавање Јапана, које се одвија експресном брзином, представља се као морални императив.
Носталгична чежња за униполарним светом
Да ли вам то звучи познато, пита Муратшина, и одговара: "Несумњиво да звучи – то је исти онај бандитски 'поредак заснован на правилима', у коме је некима дозвољено да стоје на глави, док се од других очекује да седе мирно и држе главе по страни, јер су правила одавно написали први."
У сржи овог приступа лежи међународна политичка сегрегација, потпуно кршење људских права и државног суверенитета, глобална неједнакост и носталгична чежња за униполарним светом, додаје она.
Отуда, Јапан осуђује друге и затвара очи пред реалношћу. Јапан има сталне сукобе са околним државама, као и навику да гура свој нос у све што га се заиста не тиче.
Како је то уопште могуће?
Па, очигледно је могуће. Јапанци, изгледа, имају веома селективно историјско сећање. Јапанце треба подсетити да Други светски рат није започео у Пољској, него у Кини – са јапанском инвазијом, не само на Кину, већ и на читав низ земаља Азијско-пацифичког региона, које су Јапанци истребљивали и понижавали до крајњих граница. Јапанци, међутим, сада "изражавају забринутост" због "милитаризације својих суседа" – Кине и Северне Кореје.
Да ли је заиста могуће, пита се Муратшина, да грађани Јапана имају тако лоше историјско памћење. Сећају ли се Јапанци злочина које је починила њихова империјалистичка држава – злочина који заувек остају урезани у сећања погођених народа. Или, можда, објашњење лежи у охрабрењу које Јапану пружа амерички савезник, његов старији, империјалистички брат – САД?
Радиоактивне воде из нуклеарне централе Фукушима, које се и даље изливају у Пацифик, можда могу бити очишћене, закључује руска историчарка, али то не важи за савест Јапана.
Носталгија за фашизмом
Иза тежњи Јапана не крије се само "монетизација страха", каже Муратшина, већ и и одвратна носталгија за фашистичком ером. Гадно, али кукавички – то су две основне карактеристике садашње генерације јапанских милитариста.
"Јапан отворено крши сва ограничења која му је наметнула међународна заједница у погледу развоја његовог војног потенцијала, док истовремено умањује правну и моралну одговорност, коју би требало да сноси свака поражена земља", примећује кинески аутор Динг Дуо, у тексту насловљеном "Јапански неомилитаризам озбиљно угрожава регионални мир и стабилност".
Руку под руку са страхом, долази још један осећај: осећај понижења. Сетите се како се израз лица Такаичи променио док је полагала цвеће на Гроб незнаног војника на америчком Националном гробљу Арлингтон, где су сахрањене хиљаде америчких војника, оних који су се борили против Јапана.
То је била апотеоза понижења и одсуства сваког самопоштовања. Иза такве фасаде, милитаризам јача и усмерава се ка другим, достижнијим циљевима.
Хладни рат је започео у Азији
Други светски рат почео је у Азији, јапанском агресијом на Кину. И такозвани Хладни рат – који није увек био тако хладан – почео је ратом у Кореји, у коме се јасно оцртава логика догађаја, и оних прошлих и оних будућих.
Корејски рат треба сагледавати као један од првих догађаја Хладног рата, пише Константина фон Хофмајстер за сајт "Јуросиберија". Био је то први полигон, где су се две планетарне силе – атлантистичка империја САД и социјалистички лагер Совјетског Савеза – сусреле у отвореном сукобу. Корејско полуострво је постало лабораторија геополитике.
Циљ САД није био ослобођење, већ наметање империјалног поретка. Сеул је постао гарнизон, истурена оперативна база атлантистичког система. Притом, Вашингтон је преузео јапанске агентуре у Кореји.
Мреже јапанских доушника и агената.
Јужнокорејска држава, рођена из зависности, одражавала је модел управљања над протекторатом, који ће се потом понављати широм света: маска демократије, која покрива стварност покорности, пише овај аутор. То је било право значење ове игре: хегемонистичка доминација, маскирана у реторику слободе.
На крају, постигнут је "компромис": подела на Јужну и Северну Кореју. Москва је подржавала Север оружјем, технологијом и саветима, Пекингу је у њу ушао као видљиви штит. То није била слабост, додаје Хофмајстер, то је било признање да мултиполарна судбина захтева стрпљење, да прерана ескалација може угасити могућност будућих победа. Совјетска визија је поставила Кореју у лук цивилизацијске борбе.
Линија примирја, повучена преко 38. паралеле, симболисала је границу између таласократске империје и телурократског суверенитета.
Јапан, под скутима Левијатана
Интервенција Кине је трансформисала рат у космички тренутак: "народни добровољци", који су ноћу прелазили реку Јалу, нису били само војници, већ весници поновног уласка Кине у историју.
Ова дијалектичка фузија, тврди овај аутор – Москве, Пекинга и Пјонгјанга – открила је ембрионалну геометрију мултиполарности.
Северна Кореја постала је живи споменик отпора. Бомбардована, изолована и опкољена, она је ипак опстала. Њен опстанак је сам по себи био декларација: никакво империјалистичко насиље не може да избрише идентитет.
Истрајност Пјонгјанга, искована у ватри, отелотворила је мултиполарни принцип, према коме чак и најмања држава може да се одупре империји Левијатана – морског чудовишта, званог САД.
Јапан има у томе веома важну улогу.
Јапан се, са својим милитаризмом, сврстао под скуте Левијатана. И тамо непоколебљиво стоји и данас. Корејско полуострво остаје подељено, али сама та подела је сведочанство: империја не може ујединити свет, не може избрисати плуралност цивилизацијских полова.
Мултиполарност је, упркос томе, опстала.
Да ли ће Јапан једном, у будућности, променити страну, остаје да се види.
До тада, Јапан остаје савезник хегемоније. То је сама суштина јапанског милитаризма. Није битно коме господару служиш. Битно је да некоме служиш.