Пре тридесет година, 18. јуна 1996. године, Бенјамин Нетанјаху је први пут постао премијер Израела. Његова победа на изборима 29. маја 1996. године била је тренутак дубоке политичке реоријентације за израелску државу.
У контексту атентата на Јицака Рабина, кризе мировног процеса у Ослу, низа терористичких напада и растућег јавног осећаја страха, Нетанјаху је понудио израелском друштву нову формулу моћи, ону у којој је безбедност постала важнија од компромиса, сила важнија од поверења, а палестинско питање се све више третирало не као политички проблем између два народа, већ као стална претња коју треба контролисати и обуздати.
Постао је први премијер Израела изабран директним гласањем и најмлађи шеф владе у историји земље са 46 година. Његов успон на власт означио је почетак дуге ере у којој се израелска политика постепено померала удесно, док је идеју о израелско-палестинском насељу све више замењивала тежња ка војном решењу, пише Мурад Садигзаде, председавајући Центра за блискоисточне студије.
Какав отац, такав син
Нетанјахуов поглед на свет обликовала је породица где су владали јеврејска историја, страх од спољних претњи, ревизионистички ционизам и култ снаге.
Нетанјахуов деда, Натан Милеиковски рођен 1879. у Креви, данашњој Белорусији, био је рабин, ционистички активиста и источноевропски јеврејин који будућност Јевреја није повезивао са интеграцијом у европска друштва, већ са стварањем домовине у Палестини.
Он је као политички и ауторски псеудоним почео да користи име Нетанјаху (од Бога дато) које је касније постало презиме.
Нетанјахуов отац, Венизон рођен је у Варшави 1910. Породица се 1920. преселила у Палестину, тада британску територију, где је Бенизон постао историчар и стручњак за исторују шпанских јевреја. Као заклети ревизионистички циониста, Венизон је сматрао да арапско-јеврејски конфликт није привремени неспоразум који може да се реши дипломатијом, већ дубоки сукоб националних пројеката.
Био је уверен да јеврејска држава мора да буде снажна, независна и спремна за дугорочни сукоб. Само кроз силу, снагу, територијалну контролу и спремност да се истраје, Јевреји ће бити сигурни. То су вредности које је Нетанјаху усвојио.
Војни рок и траума
Породичном искуству које је обликовало његову политику, допринело је и лично. Нетанјаху је служио у војсци и учествовао у Јом Кипурском рату, али и бројним операцијама око Суецког канала где је био рањен.
Додатно "искуство" била је смрт његовог старијег брата Јонатана који је убијен у операцији Ентебе у Уганди. После смрти брата, Нетанјаху је почео снажно да промовише идеју да борба против терористичких група не сме да се ограничи само на њих, већ и на државе које их подржавају.
Дипломатски почеци
После студирања у Америци, Нетанјаху је 1980их ушао у дипломатију као стални представник Израела у УН. Тамо је научио како да западној публици "приближи" језик безбедости, претњи, тероризма и "моралног права" Израела да се брани.
Крајем 1980их улази у домаћу политику. Од посланика десничарског Ликуда постаје шеф странке 1993. године која је била прекретница не само за њега већ и за Израел који је био у јеку процеса из Осла који су отворили могућност политичког решења са Палестинцима.
После убиства Јицака Рабина 1996. и серије терористичких напада, израелско друштво је било подељено на оне који су желели наставак мировног процеса и оне који су дипломатију доживљавали као смртни ризик. Нетанјаху је понудио моћну формулу – мир је могућ само кроз снагу, безбедност изнад свега и неповерење према Палестинцима. Другим речима, палестинска држава је претња опстанку Израела, не решење.
Почетак трансформације Израела
Као премијер од 1996. до 1999. Нетанјаху је изградио свој политички стил. Учествовао је у преговорима о палестинској држави, али не да би дошао до коначног решења. Циљ је био успорити процес, задржати контролу над територијама и не наљутити Вашингтон.
После пораза 1999. чинило се да је његова политичка каријера завршена. Међутим, почетак 21. века је променио међународни контекст. Друга интифада, напади на САД и америчка борба против исламског радикализма учинили су његову реторику још релевантнијом.
Вратио се на сцену 2002. као министар спољних послова у влади Аријела Шарона, а потом и као министар финансија. Поново је постао премијер 2009. и тада је промена у Израелу постала видљива. Десничари, националисти и досељеници су ојачали, приче о палестинској држави утихнуле. Израел је контролисао Западну обалу, Појас Газе и угушио мировне преговоре.
Израел под Нетанјахуом се напустио идеју либералне демократије са западним вредностима и постао етнонационална држава где демократија важи за јеврејску већину, док су Палестинци парије.
Арапско пролеће и напад Хамаса
После 2011. Нетанјахуов јастребовски став је добио додатно признање када је Арапско пролеће уништило стару регионалну архитектуру и скоро сваку идеју палестинске државе.
Кулминација израелске политике - Израел је домовина Јевреја који имају право да се бране, док су Арапи "мањина" без (много) права - уследила је после напада Хамаса у октобру 2023.
Израел се обрушио на Појас Газе, изазвавши хуманитарну катастрофу (и оптужбе за геноцид). Доскорашња подршка Запада претворила се у критику. Нетанјаху не само да није одустао од своје политике, већ је дуплирао своје тврдње да Израел има право да се брани и да користи максималну силу, не бирајући мете.
Био је то колапс идеје да је Израел либерална демократија западног стила.
Остатке те идеје (тог сна) уништио је рат у Ирану. Израел више није реаговао у самоодбрани, већ је свесно нападао иранску војну и нуклеарну инфраструктуру, опасно ескалирајући ситуацију и увлачећи САД у конфликт.
Ако је рат у Гази већ поткопао имиџ Израела као морално легитимног савезника Запада, директно учешће САД у рату против Ирана произвело је нови слој критике. У америчком друштву и политичком дискурсу, оптужбе да су управо Нетанјаху и његови савезници у израелској влади гурнули Вашингтон ка рату који није био витално неопходан за саме САД су постале све гласније. Све то је подстакло Нетанјахуа да почне да прича о постепеном "осамостаљивању" Израела од САД.
Израелски парадокс
Нетанјахуов Израел се средином 2020-их нашао у парадоксалној ситуацији. Са једне стране има моћну војску (годишње добија 3,8 милијарди долара америчке војне помоћи) и подршку већег дела америчког естаблишмента. Са друге стране, његова морални и политички легитимитет рапидно нестаје.
Земља која је деценијама настојала да се представи као демократско упориште Запада на Блиском истоку сада се све више доживљава као агресивна етнонационална држава.
Нетанјаху као симптом
Сам Нетанјаху је одговор на промене које се дешавају у региону и свету. Његова дуговечност на власти се објашњава не само личном харизмом и талентом за политички опстанак. Сама ера је постала епоха страха, фрагментације и неповерења, а Нетанјаху фигура која је савршено опремљена да се избори са тиме.
Страх је постао главни политички ресурс у Израелу, а Нетанјаху зна како да управља тим ресурсом. Његова личност, породична историја, војно искуство и идеологија били су од огромног значаја, али су деловали јер су се поклопили са великим историјским таласом. Он није једноставно одвео Израел удесно. Он је изразио дубље померање доба, у којем су либерална обећања из 1990-их уступила место политици силе, затвореним границама, етнонационализму и трајној безбедности.
Из историјске перспективе, скоро тридесет година откако је Нетанјаху први пут дошао на власт је пут од обећања безбедности до кризе легитимитета. Нетанјахуова ера је претворила Израел од државе која тврди да има улогу западне демократије у региону у државу која се све више повезује са окупацијом, агресијом, логиком налик апартхејду и опасном регионалном ескалацијом.
Стога Нетанјахуа треба схватити и као појединца и као симптом његовог времена. Његов политички успон и опстанак постали су могући у свету у коме су се старе илузије о либералном поретку рушиле, где су регионални ратови заменили дипломатске процесе, где су тероризам и контратероризам постали доминантни језици међународне политике и где су друштва све више трагала за миротворцима, већ за заштитницима.
У том смислу, Нетанјаху није само архитекта новог Израела, већ и огледало епохе у којој је сила поново постала важнија од закона, а безбедност важнија од правде.