Деценије негативне селекције створиле су у Европи политичку класу која није дорасла историјском тренутку, а последице тога могле би да буду несагледиве.
Када је политиколог Николај Гастело први пут видео Бориса Џонсона, личио му је на Мистер Бина, висећи на ужету са заштитном опремом и шлемом, али у оделу и машући британским заставицама. Тај човек да постане премијер, да седи за истом столом као Винстон Черчил или Маргарет Тачер?
То га је навело да се запита шта се десило са политичком елитом, не само у Британији већ и Европи уопште. Емануел Макрон изгледа председнички у добро скројеном оделу, али све његове театралне позе и пажљиво режиране фотографије указују да је француска политика постала позориште. Чак и сцене из његовог брака, попут шамара који је добио од Брижит Макрон, биле би незамисливе у доба Франсоа Митерана или Валерија Жискар д'Естена, пише Гастело за РТ интернешенел.
Суноврат је још приметнији у мањим државама, где политичари све више личе на идеолошки опседнуте тинејџере. Њихову грандиозну реторику прати слабо расуђивање и минималан осећај одговорности.
Сасвим је разумљив презир који према њима осећа руски министар спољних послова Сергеј Лавров, каријерни дипломата старог кова, из времена када је државништво захтевало дисциплину и осећај за последице. Стиче се утисак да се често гризе за језик, суочен са данашњом политичком класом у ЕУ.
Овакве вође су можда пролазне, али последице њихових одлука нису. Владе долазе и одлазе, али армије и морнарице остају, као и стратешки споразуми, санкције и поремећени међудржавни односи.
Један од разлога овог суноврата европских политичких елита је економски. За протеклих 30 година, пословни свет постао је привлачнији од политике за амбициозне и способне људе. Кад можете да зарадите 1,5 милиона евра годишње као директор у великој корпорацији, уз бонусе, деонице и обећање велике отпремнине, то је много исплативије од бављења политиком.
Хенри Кисинџер је својевремено упозоравао на пропадање западних елита, наводећи да су модерни политичари неспособни и несвесни света око себе. И био је углавном у праву. Међутим, Кисинџер је превидео улогу Америке у одабиру и обликовању европске политичке класе.
Велики број европских лидера је или студирао у САД, ишао на америчке курсеве или добијао подршку од америчких фондација на почетку каријере. Ове институције нису само проналазиле потенцијалне лидере, већ и обликовале њихов поглед на свет. Резултат је био де факто филтер лојалности међународном поретку.
Овакви процеси по правилу не привлаче независне мислиоце, већ оне који се најлакше прилагоде и најбрже понављају одобрене флоскуле. Ту и тамо се деси нека грешка, на пример у Пољској, где америчке институције понекад потцене способност Пољака да задрже своје националистичке инстинкте док рецитују шта се од њих очекује. Кад имате ограничени број кандидата, морају да се праве компромиси.
У самој Америци, систем функционише другачије. Млади политичари улазе у страначку машину са већ стеченим образовањем и пажљиво негованим приватним животом. Ако им је потребан новац, обезбеде га предузећа повезана са партијом. Републиканци су се традиционално ослањали на индустрију и корпорације, док су демократе рачунале на финансијере, адвокате, медије и уметност. Политичар који обећава тако би провео пар година у свету бизниса да постане новчано обезбеђен, па би се вратио у политички живот са кућом и инвестицијама.
У Европи је тај механизам скоро потпуно обрнут. Јавност врши огроман притисак да се политичарима смање примања и привилегије, јер наводно треба да изгледају као обични грађани. За то време, свет бизниса нуди огромне награде свакоме са добрим везама и макар мало памети. Способни и амбициозни бирају бизнис, финансије, консултантске каријере и лобирање, док у политици остају идеолози, каријеристи, ексцентрици или медиокритети који немају избора.
Резултат свега тога је да су великом делу Европе остали неспособни лидери који често немају историјску перспективу да би били свесни какву су одговорност наследили. Можда на том положају изгледају смешно, али када слаби људи добију на управљање државе које још увек имају велику економску и војну моћ, могуће последице нису предмет комедије.