Нелсон Мандела се на Западу најчешће представља као симбол помирења и борбе против апартхејда, али је његово политичко наслеђе много сложеније, сматра либијски академик, новинар и аналитичар Мустафа Фетури. У ауторском тексту, поводом дана рођења најпознатијег борца против режима апартхејда, подсећа да је Мандела пре свега био стратег који је бранио право Африке да самостално одлучује о својим савезницима и интересима, без диктата западних сила.
Фетури подсећа да је Мандела, након изласка из затвора и доласка на власт, прве дипломатске посете усмерио ка државама које су подржавале борбу против апартхејда. Тако је већ 1990. посетио Либију, а годину дана касније Кубу, упркос оштрим критикама Запада.
Као један од најважнијих тренутака издваја телевизијски интервју из 1990. године, када је Мандела, одговарајући на питање зашто одржава односе са Муамером Гадафијем, Јасером Арафатом и Фиделом Кастром, поручио да Запад нема право да Африци одређује ко су јој пријатељи, подсећајући да су управо ти лидери подржавали борбу против апартхејда у време када су западне државе сарађивале са тадашњим јужноафричким режимом.
Вреди подсетити и на епизоду из Манделине посете Триполију 1997. године, када је, упркос санкцијама Запада против Либије, поручио критичарима његових односа са Гадафијем да могу "да скоче у базен".
"Ова доктрина бескомпромисног суверенитета поставила је трајне темеље афричке дипломатије који су и данас актуелни. Истичући да национални интерес Јужне Африке неће бити диктиран из западних престоница нити под геополитичким притиском, Мандела је јасно повукао границу између глобалне интеграције и дипломатске потчињености. Деценијама касније, док земље Глобалног југа све снажније истичу своју независност у условима новог надметања великих сила, Манделин отпор остаје главна референтна тачка афричким лидерима који инсистирају на праву да самостално управљају својом спољном политиком, без наметања избора који им не одговарају", пише Фетури.
А Манделина политичка заоставштина данас се, оцењује, наставља кроз деловање председника Јужне Африке Сирила Рамафосе, који је одбацио америчке критике поводом аграрне реформе и тврдњи о "геноциду над белцима", као и кроз одбијање појединих афричких држава да прихвате споразуме који би америчку здравствену помоћ условили приступом стратешким минералима, попут бакра и кобалта.
Фетури указује да Африка све чешће води самосталну политику и у међународним кризама. Као примере наводи противљење Афричке уније западној војној интервенцији у Либији 2011. године, подршку Јужне Африке тужби против Израела пред Међународним судом правде, али и однос према сукобу у Украјини.
"У складу са Манделиним наслеђем активне дипломатије, седам афричких држава предвођених Јужном Африком покренуло је у јуну 2023. године мировну иницијативу за Украјину. Делегација је посетила и Кијев и Санкт Петербург, представивши мировну мапу пута и, према оцени аутора, показавши да афричке државе више не желе само да прихватају мировне иницијативе других, већ да активно учествују у њиховом креирању", пише Фетури.
Поновно откривање наслеђа Нелсона Манделе захтева одбацивање, како наводи аутор, његове "улепшане" слике коју промовишу западни коментатори, а која га своди на аполитичног симбола помирења. Уместо тога, потребно је одати признање Мандели као прагматичном стратегу који је национално достојанство стављао испред одобравања великих сила.
Посебно место у тексту Фетури даје БРИКС-у. По његовом мишљењу, ширење тог блока представља наставак Манделине визије суверених партнерстава, јер афричким државама омогућава изградњу алтернативних трговинских, финансијских и дипломатских механизама, заједно са партнерима попут Русије, у оквиру мултиполарног светског поретка.
Као још један пример нове афричке самосталности аутор наводи земље Сахела, које су протерале Француску као некадашњу колонијалну силу, као и захтев Афричке уније за сталним местом у Савету безбедности УН.
Фетури закључује да је Манделу погрешно сводити искључиво на симбол помирења, јер његово највеће политичко наслеђе лежи у идеји да Африка сама бира своје савезнике, посредује у међународним кризама и гради мултиполарни свет без прихватања улоге геополитичког савезника било ког великог центра моћи.