Док се Немачка и овог 20. јула присећа неуспелог атентата на Адолфа Хитлера, пажњу јавности није привукла историја већ савремена политика.
На централној државној комеморацији у берлинском Бендлерблоку дошло је до инцидента када је Тобијас Коренке, пранећак припадника немачког отпора Дитриха и Клауса Бонхефера, прекинуо церемонију у тренутку када је требало да буде положен венац странке Алтернатива за Немачку (АфД).
Коренке се годинама јавно противи АфД-у. У интервјуима за немачке медије казао је да су се његови преци борили против "свега за шта се АфД залаже", због чега је покушај те странке да положи венац сматрао неприхватљивим.
Тиме је поново отворена расправа која у Немачкој траје већ годинама – ко има право да се позива на традицију немачког отпора. АфД редовно учествује у државним комеморацијама поводом 20. јула, док њени противници тврде да странка покушава да присвоји наслеђе људи који су устали против нацистичког режима.
Бендлерблок има посебно место у немачкој историји. У његовом унутрашњем дворишту, непосредно након неуспелог атентата 20. јула 1944. године, стрељани су Клаус Шенк Граф фон Штауфенберг и други учесници завере против Хитлера. Штауфенберг је покушао да убије Хитлера бомбом, али атентат није успео – Хитлер је преживео, а организатори завере убрзо су погубљени.
Дитрих Бонхефер, један од најпознатијих немачких теолога и противника нацизма, био је повезан са кругом учесника завере. Неколико недеља пре краја рата погубљен је у концентрационом логору "Флосенбург". Коренкеов деда Ридигер Шлајхер такође је учествовао у отпору нацистичком режиму и крајем априла 1945. године стрељан је у Берлину заједно са својим шураком Клаусом Бонхефером.
За историчаре овај датум је и контроверзан: упозоравају да се група око Клауса фон Штауфенберга одлучила на побуну тек када је постало јасно да Немачка губи рат, као и да многи њени чланови нису били мотивисани противљењем Холокаусту.
Штауфенбергов биограф Томас Карлауф наводио је да се ова побуњеничка група активирала тек у лето 1944, дакле након искрцавања савезника у Нормандији. Подсећа и да је само четири године раније, након брзих војних победа над Пољском и Француском 1940. Штауфенберг био одушевљен.
Зато је закључак да су само, будући да се назирао војни пораз, покушали да изведу државни удар како би за Немачку спасили оно што се спасити може.