Рат је популаран, али само у почетку. После четири и по године, замор од рата се све више осећа. Украјиницима су европски лидери обећали да ће ускоро живети у европском рају; уместо тога, пробудили су се у овоземаљском паклу.
Заправо, Европа је преварила Украјинце, пише италијански геополитичар и публициста Лоренцо Марија Паћини на сајту "Фондација стратешке културе".
Ништа од оног што им је обећано, почев обећања датих на "Евромајдану" 2014, није се догодило. "Обећали су да ће ускоро све бити готово", додаје он."Обећавали су епохалну победу, брзи пад 'кремаљског диктатора' и да ће се Украјина убрзо придружити НАТО-у и Европској унији".
Али, ништа од оног што је влада Владимира Зеленског обећала није се десило: "Није испало онако како су обећали моћници у Вашингтону, Лондону, Риму, Паризу, Берлину и Бриселу", каже Паћини. Заправо, десило се све супротно од тога. Нешто је од почетка пошло по злу, наставља овај аутор, а данас, четири и по године након почетка сукоба, прави губитници нису западни политичари, већ управо украјински народ, који цену плаћа у крви.
И, такође, Европљани, који је плаћају на други начин.
Нико не жели да умре за Кијев
Недавно је председник Француске Емануел Макрон изјавио: "Ми, Европљани, морамо бити спремни да умремо како бисмо спасили Кијев".
Макрон је заборавио да каже који Европљани, пише италијански писац Андреа Марћиљано на сајту "Електомагацине".
"Ко би требало да буде спреман да умре за Кијев?", пита се италијански писац: "Јасно је да Европљани, или, боље речено, народи Европе, не желе да принесу ову 'жртву', коју не разумеју и не сећају је се."
Француски председник је, уосталом, доспео до самог дна. На француским улицама избила је права побуна, предграђа су потпуно ван државне контроле. И да су, којим случајем, сутра избори, додаје овај аутор, Макрон би био послат кући.
Сутра, међутим, нису избори, и тако Макрон може да наноси штету и Француској и читавој Европи, служећи туђим интересима: онима који желе рат са Русијом – финансијским моћницима који су га и поставили. Попут Мерца, мишје боје, који је послат од стране моћника БлекРока да игра улогу немачког канцелара.
Јер, на крају, они сигурно неће бити ти који ће платити цену. Плаћаће је, и већ је плаћају, европски порески обвезници.
Крај западних наратива о Украјини
Ствари су се одвијале на (не)очекиван начин: не кроз изненадни колапс, већ кроз споро, али очигледно пропадање, и на украјинској и на европској страни.
У ствари, како пише Паћини, западни наративи из 2022–2023, са високим степеном грађанског хероизма, некако су се одржавали све док је изгледало да овај рат има предвидљив исход. Рат остаје популаран уколико га добијате, али постаје непопуларан уколико га губите.
Пре или касније, наступа психолошка исцрпљеност становништва, које годинама живи у страху због чланова породице који су већ на фронту, уз звуке сирена за ваздушну опасност, у атмосфери неизвесности око тога када и како ће се овај рат завршити.
Тај хоризонт очекиване победе је постепено нестао. Градови погођени бомбардовањима, усмереним на енергетску инфраструктуру, и даље се суочавају са рестрикцијама струје, каже Паћини; украјинска економија, већ тешко погођена губитком Донбаса, ослања се на трансфере из иностранства, а мобилизација исцрпљује радну снагу из већ крхког производног сектора.
Јаз између жртава и опипљивих резултата само расте. То је, додаје овај аутор, динамика позната сваком друштву изложеном дуготрајном сукобу: почетни ентузијазам временом уступа место уморном прагматизму, а затим све експлицитнијем захтеву за договореним решењима – чак и онима која нимало не наликују на победу.
А то је цена коју Европа све теже сакрива. Ту више не помажу ни строго контролисани западни медији.
Шта се дешава на европском фронту
На европском фронту проблем поприма другачији, али подједнако хитан облик. Владе које су доследно, војно и политички подржавале Кијев, при чему нису штеделе новац, увиделе су погоршање услова у европским земљама и трагичан исход за Украјину. Ипак, ништа од тога није допринело промени ситуације, каже Паћини.
Па, шта сада?
Европски трошкови за кијевску хунту постају све очигледнији и све болнији. Санкције против Русије нису спречиле Москву да реорганизује своју економију, тврди италијански геополитичар, а војна подршка са Запада није довела до одлучујуће прекретнице на фронту.
У европским земљама расте осећај да је ова стратегија достигла "тачку опадајућих приноса". Владе које су изградиле домаћи консензус око одбране европских вредности сада се налазе у ситуацији да све нестрпљивијим бирачима објашњавају зашто би требало да наставе да плаћају све већу цену за циљ који постаје недостижан.
Оба облика исцрпљености – и украјински и европски – конвергирају у трећи ефекат, који је подмуклији, јер је и симболичан и материјалан: опадање наратива којим је рат представљен западном јавном мњењу од 2022. године, после којег ће Украјина остварити просперитетну и сигурну европску будућност, пише италијански аутор.
Европски кловнови у униформама
Како пише познати руски војни и политички аналитичар Дмитриј Орлов на свом блогу: "Недавно се догодила се драматична промена у начину вођења рата у бившој Украјинској ССР"“.
Реч је о новој, одлучујућој рунди у сукобу са НАТО-ом, где је бивша Украјина само посредник. Путин је на свој, миран, уздржан начин изрекао упозорење Кијеву: "Где год непријатељ покуша да удари на руску територију, уследиће одговор са много већом силом". Ово је велика промена стратегије, а не нека мања тактичка промена.
Најважнији фактор који је узроковао ову промену је међународни аспект. Не треба се више плашити НАТО-а, који је, пише Орлов, само америчка војска плус неки европски кловнови у униформама.
САД су, додаје он, изгубиле – да, изгубиле – свој рат против Ирана. А то значи, наглашава овај аутор, да се кијевски режим убрзано приближава крају и да улази у агонију.
"Картонска револуција", која се одвија на улицама Кијева и других украјинских градова, где се младима плаћа да парадирају са картонским транспарентима и захтева да се отпуштени министар одбране врати, каже Орлов, добија велики простор на Западу, али питање који корумпирани званичник предводи режим релевантно је само за његове западне присталице, не и за Русију.
Оно што је значајно за Русију, додаје он, јесте да украјинској војсци брзо понестаје свежих регрута, јер се претходни десеткују на фронту. Друга по значају је чињеница да је западна финансијска подршка кијевском режиму опала у односу на претходну годину.
Петао удара медведа
Ова два фактора значајно смањују животни век кијевског режима. Када фронт почне да се урушава, а западни новац престане да тече, диктатура ће се напросто распасти, њени оперативци ће побећи у Мајами, или негде другде, за шта су већ припремили покрадену западну "помоћ".
Орлов то уме да представи на веома сликовит начин: "Претпоставимо да приђете медведу и ударите га у нос. И медвед вас гледа, очима пуним туге, обојене гађењем. И замислите да поново ударите медведа у нос. А медвед жалосно уздахне и... откине вам лице. Да ли је то ескалација? Ако јесте, шта ћете да урадите? Да претите прстом медведу док вам крв шикља из очних дупљи? Кладим се да би то импресионирало медведа!".
Поука приче је да не користите велике речи, закључује руски аналитичар, ако их не можете пратити још већим делима.
Или, како то каже Андреа Марћиљано, Русија је појачала своје нападе. Скинула је беле рукавице, које је предуго носила. Кијев се управо претвара у рушевине. И нема ниједног украјинског региона који не трпи тешке, континуиране нападе.
При том, Макрон говори и подиже глас, кочопери се попут пауна, и покушава да се покаже пред својим гостима.
Ипак, он није паун, пише Марћиљано, већ само копун – уштројени петао, који ће бити послужен за божићни ручак.