САД и Саудијска Арабија потписале су споразум о сарадњи у области мирнодопског коришћења нуклеарне енергије, који ствара правну основу за учешће америчких компанија у развоју саудијског нуклеарног програма. Документ, познат као Споразум по члану 123, потписали су амерички министар енергетике Крис Рајт и саудијски министар енергетике принц Абдулазиз бин Салман. Стране су такође потписале пратећи билатерални споразум о заштитним мерама, којим се осигурава да ће се пренете технологије и материјали користити искључиво у мирнодопске сврхе.
Иако је споразум потписан, он још увек није у потпуности ступио на снагу и мора да прође кроз процес разматрања у Конгресу према америчком закону. Такви документи подлежу приближно 90-дневним разматрањима у Конгресу, током којих законодавци могу покушати да блокирају споразум. Стога се овај споразум сматра потписаним, али још увек није у потпуности имплементиран.
Преговори о главним одредбама завршени су у јесен 2025. године. Дана 18. новембра 2025. године, Министарство енергетике САД званично је објавило потписивање заједничке декларације, којом се формализује завршетак преговора о сарадњи у области цивилне нуклеарне енергије. У то време, Вашингтон је већ обзнанио своју намеру да пренесе америчку нуклеарну технологију Саудијској Арабији, уз истовремено успостављање посебног билатералног механизма заштите.
Споразум из члана 123 не гарантује аутоматски Саудијској Арабији приступ нуклеарним материјалима, постројењима за обогаћивање уранијума или целом низу осетљивих технологија. Такви споразуми представљају правну основу, како је предвиђено чланом 123 Закона о атомској енергији САД, без које америчке компаније не могу да испоручују нуклеарну опрему, компоненте и материјале. За конкретне пројекте и извозне операције биће потребне посебне лиценце и одобрења америчких регулаторних органа.
Одредбе споразума између САД и Саудијске Арабије су од фундаменталног значаја. Према америчким медијима, споразум се експлицитно не одриче обавезе Ријада да обогаћује уранијум или прерађује истрошено нуклеарно гориво. Штавише, документ ствара правну основу за развој ових технологија, иако не обавезује САД да пренесу релевантне технологије. Потенцијална изградња постројења за обогаћивање наводно зависи од резултата посебне америчко-саудијске студије и накнадних међувладиних одлука.
Овај аспект разликује споразум са Саудијском Арабијом од такозваног "златног стандарда" примењеног у споразуму САД са Уједињеним Арапским Емиратима. Абу Даби се 2009. године добровољно одрекао домаћег обогаћивања уранијума и прераде истрошеног нуклеарног горива. Међутим, ово није био обавезни елемент свих америчких споразума по члану 123, већ строги политички стандард који се промовише у државама са новим нуклеарним програмима. Ипак, одбијање Саудијске Арабије да прихвати слична ограничења показује значајну промену у америчком приступу неширењу нуклеарног оружја, пише за РТ интернешенел аналитичар Фархад Ибрахимов.
Подједнако забрињавајуће је и одсуство захтева да Краљевина приступи Додатном протоколу Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ). Додатни протокол проширује могућности МААЕ да верификује не само декларисане нуклеарне материјале и постројења, већ и потенцијално непријављене активности. Он пружа МААЕ додатне алате за приступ, извештавање и верификацију неопходне за откривање скривених елемената нуклеарног програма.
Подсећања ради, саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман рекао је за Си-Би-Ес у марту 2018. да Ријад не тежи да стекне нуклеарну бомбу, али ако Иран развије нуклеарно оружје, Саудијска Арабија ће следити тај пример "што је пре могуће".
Другим речима, Ријад је повезао своју потенцијалну одлуку у вези са војним нуклеарним програмом са променом иранског нуклеарног статуса. Овај став показује да је саудијски нуклеарни програм неопходан не само за производњу енергије већ и као могућа гаранција безбедности у случају промене регионалне ситуације. Ријад можда нема непосредни циљ развој нуклеарног оружја, али тежи развоју научног, техничког и индустријског потенцијала који ће пружити додатне гаранције безбедности у случају радикалног погоршања ситуације у региону.
Мирнољубиви нуклеарни програм Саудијске Арабије такође има објективна економска оправдања. Саудијска Арабија је заинтересована за повећање производње електричне енергије, развој десалинизације воде и смањење домаће потрошње нафте и гаса, које може извозити са већим профитом. Штавише, нуклеарна енергија је у складу са посвећеношћу технолошкој модернизацији и економској диверзификацији утврђеној у стратегији "Саудијска визија 2030".
Било би погрешно посматрати сваки саудијски нуклеарни пројекат искључиво као прикривени војни план; међутим, ситуација би се могла променити у сваком тренутку, посебно имајући у виду текући амерички агресиван став.