Европска унија наставља да понавља општа места о руско-украјинском сукобу, али у пракси ради на томе да борбе трају до последњег Украјинца, пише за РТ Интернешенел Рејчел Марсден.
Дан државности у Кијеву (15. јула) био је савршена прилика да Европска унија поново прича о себи. Тон је поставила "краљица" Урсула фон дер Лајен, изјавом да се "плима окреће" и да ће ускоро објавити нову иницијативу за војну индустрију да "производи више, брже".
Повод за нови наступ био је ни више ни мање него пети самит Украјина-Југоисточна Европа, пошто су прошла четири толико постигла да морају да рециклирају њихове закључке.
Значи: подршка, интеграције, пријем у ЕУ једног лепог дана. Украјински пут у Европу изгледа се састоји углавном од састанака који констатују његово постојање. Ова тзв. "коалиција вољних" испада нешто попут Марвелових "Осветника", само што уместо да се окупе, европски пајаци прослављају своју супермоћ састанчења.
Тако су се недавно окупили у Паризу и обећали свашта, а постигли уобичајено: још једну рунду обећавања нових обећања. Оно јесте да планирају нове војне вежбе у септембру, за које је заинтересована Пољска, а Британија и Француска би да пошаљу трупе. Али Немачка наводно неће, а Берлин каже да ће то бити углавном штапски догађај.
То вам је као кад потврдите позив на свадбу јер вам се допада идеја брака, али у стварности немате намеру да дођете. Можда ће имати довољно такта да бар пошаљу поклон-картицу?
У међувремену, Бугарска хоће да напусти представу. Премијер Румен Радев је недавно изјавио да је Софија послала 13 пакета војне помоћи Украјини и да су складишта бугарских оружаних снага празна.
Мађарска сад драматично најављује да ће "залупити врата Русима у лице", како рече министар одбране Ромулуш Рушин-Зенди, али у стварности су то више она вратанца за кучиће, која се отварају по потреби. Шта год прича јавно, Мађарска и даље одбија да шаље оружје Кијеву.
Америка, Словачка и Чешка су већ престале. Пољска и Холандија кажу да су и њихова складишта празна. Уједињени фронт? Ово више личи на групни пројект, где сви кажу да су одушевљени а онда се дискретно разбеже.
Дакле, европске земље и даље користе "праву" реторику, али све мање њих је спремно да завуче руку у џеп за било шта осим директне користи за сопствену војну индустрију. И сви се праве да не виде све шири јаз између те две ствари.
Највише говори најновији потез Брисела о третману украјинских избеглица. Односно, да мушкарци који хоће да се пријаве за азил морају прво да испуне своју војну обавезу према Кијеву. Па ако преживе, видећемо.
Европски лидери настављају да обећавају подршку Украјини, али то вам дође као куповина половног аутомобила од сумњивог дилера. Боље прочитајте ситну штампу, јер мислите да вас чека азил на немачкој социјали, а оно – првим аутобусом назад на фронт!
Прича се да је сама Украјина тражила од ЕУ да ограничи пријем избеглица. Обично када људи беже од рата, земља од које беже не може да телефонира и каже немојте да их примите. Али ето, за све има први пут.
Европска унија се очигледно не спрема за скори крај овог сукоба, већ за маратон, или нешто као штафету без граница, коју су спремни да плаћају све док не морају да се зноје лично. Зато им је неопходно да што више Украјинаца врате на фронт, да не понестане топовског меса, без обзира шта су ти људи имали у плану.
Јер топови су гладни.