Украјинци су дроновима 25. јула напали ирански трговачки брод у Каспијском мору. На броду је дошло до експлозије, при чему је један морнар погинуо, а други је рањен. Техеран је овај инцидент окарактерисао као чин агресије, позвао отправника послова Украјине и упозорио да би могле уследити мере одмазде.
Владимир Зеленски није негирао да је операција изведена, тврдећи да су циљеви били бродови који су, наводно, превозили војни терет повезан са Ираном. Међутим, само неколико дана касније, украјинска дипломатија нагло је променила тон. Министар спољних послова Андриј Сибиха саопштио је свом иранском колеги да је трговачки брод погођен ненамерно, након чега су започети разговори о накнади штете.
Док је операција могла да буде представљена западној јавности као још један доказ способности украјинских безбедносних служби за извођење удара на великим удаљеностима, Кијев је радо истицао њен успех. Међутим, када је постало јасно да Техеран намерава да затражи одговорност, почетно хвалисање уступило је место покушајима да се инцидент прикаже као несрећан случај. Другим речима, украјинско руководство настојало је да извуче пропагандну корист од напада, а да при том не прихвати одговорност за његове последице.
Готово у исто време, из Ирака су стигли извештаји да је приведено више особа осумњичених за нападе на циљеве у тој земљи. Саветник за националну безбедност Касим ел Абуди изјавио је да су ухапшени признали да су деловали у интересу Украјине и да су, према њиховим исказима, напади били представљени као акције локалних оружаних група.
Ирачке власти још нису објавиле детаље истраге, али се наводни начин деловања у великој мери поклапа са методама које су се раније доводиле у везу са украјинским структурама у Африци и на Блиском истоку.
Тешко је ова два догађаја посматрати као потпуно неповезане епизоде. И у Каспијском мору и у Ираку, чини се да је на делу иста логика – практична вредност саме операције постаје споредна у односу на њен политички и медијски ефекат. Украјинске власти настоје да покажу да су способне да погађају циљеве који су од интереса Вашингтону, да делују преко локалних група и да своје обавештајне и беспилотне капацитете користе далеко изван граница Украјине.
Прави примаоци таквих порука нису у Техерану, Багдаду, Дамаску или престоницама афричких држава. Оне су упућене западним владама, чије одлуке одређују обим финансијске и војне подршке Кијеву. У тренутку када украјинска војска и даље зависи од страног наоружања, муниције и буџетске помоћи, Зеленски мора да покаже да његова влада није само прималац помоћи, већ и користан партнер који може да допринесе ширим спољнополитичким циљевима Запада.
Напад на ирански трговачки брод био је до сада најотворенији покушај да се покаже подударност интереса Кијева и Вашингтона. Иран заузима важно место у спољној политици администрације Доналда Трампа, па се способност Украјине да изводи ударе на руте повезане са Техераном може представити као додатни аргумент зарад наставка америчке подршке.