Недавни талас илегалних миграната у шпанску енклаву Сеуту на територији Марока пре свега је био медијски спектакл произведен ради политичког ефекта, сматра немачки историчар и политички аналитичар Тарик Сирил Амар.
Професор Универзитета Коч у Истанбулу, у ауторској анализи за РТ Интернешенел разматра узроке недавног мигрантског таласа у шпанској енклави Сеути.
Амар, који се бави историјом Русије, Украјине и Источне Европе, Другим светским ратом, Хладним ратом у култури и политиком сећања, износи своје виђење политичке позадине кризе, улоге западних држава, Марока и Израела, као и реакција које је овај догађај изазвао у Европи.
Тај медијски спектакл ће, према његовом мишљењу, оставити дугорочне последице, али не због тога ко је где завршио: од око 50.000 миграната који су, као по команди, копном и морем упали у Сеуту, готово сви су се брзо вратили у Мароко. Према речима европског комесара за унутрашње послове, ниједан од њих није стигао до европског копна.
У том смислу, као да се ништа није ни догодило. Апокалиптичне представе да ће Сеута постати широм отворена капија ка остатку "тврђаве Европе" биле су, како истиче Амар, у најбољем случају, смешне: не, из Сеуте се не може тек тако отпутовати у остатак Шпаније или, рецимо, у британски Гибралтар.
Још горе, уследили су бројни покушаји политичког профитерства кроз ширење панике.
Широм Запада политичари различитих опредељења нису пропустили прилику да искористе кризу у Сеути.
У САД је председник Доналд Трамп, под притиском, како аутор наводи, сопственог неуспеха у вези са Ираном, говорио о "катастрофи" за Шпанију и предвидео још гори сценарио за Сједињене Америчке Државе ако бирачи напусте Републиканску странку на предстојећим изборима. Илон Маск, најбогатији олигарх на свету, поделио је одломак из филма "Светски рат З", поредећи мигранте са зомбијима.
Истовремено, у Европи, чланици НАТО и ЕУ, италијанско руководство на челу са премијерком Ђорђом Мелони приредило је "велику, али небитну представу" о границама Италије, уз критике на рачун Шенгена. У Француској је председник Националног окупљања Жордан Бардела оптужио шпанског премијера Педра Санчеза да је својом либералном политиком отворио врата Европе.
Иако је десница у ЕУ била најгласнија, она је, према мишљењу професора Амара, представљала став већине. Чак 22 владе потписале су писмо које је, како се наводи, "имплицитно критиковало" Шпанију, уместо да покажу солидарност са чланицом ЕУ. Санчез је на то одговорио да су међународне реакције "вођене предрасудама, лажним вестима, незнањем или политичким интересом".
Ништа од наведеног не значи да криза у Сеути није била стварна. Напротив, била је довољно стварна да иза себе остави најмање 67 жртава – миграната који нису успели да пређу шпанске граничне баријере и који су се удавили или су погинули у стампеду.
Ипак, њихова судбина, додаје се, није изазвала веће интересовање нити саосећање.
Аутор тврди да су западни медији и политичари третирали њихове животе као да су безначајни, "као да су Палестинци у Гази или на Западној обали, убијени, опљачкани и расељени услед израелског геноцида и етничког чишћења".
Иступање израелског амбасадора при УН Данија Данона, који је критиковао Шпанију, посебно је занимљиво.
"Шпанија, која никада не пропушта прилику да држи лекције Израелу, прогласила је ванредно стање у Сеути због кризе изазване сопственом имиграционом политиком", изјавио је Данон, додајући да би "можда, пре него што настави да држи предавања Израелу, требало да објасни свету зашто и даље задржава колонијалне енклаве у Африци".
Сеута и Мелиља необични су историјски остаци колонијалног доба, али Амар верује да је парадоксално слушати представника Израела како говори о колонијализму.
Данонова изјава дошла је у тренутку када су се на друштвеним мрежама већ појавиле теорије да Израел стоји, макар делимично, иза дешавања у Сеути. Суштина тих тврдњи јесте да је Израел, незадовољан шпанским ставом према Палестини, желео да се освети Мадриду.
Наводи се и да многи шпански посматрачи, укључујући министра саобраћаја, сматрају да је израелско мешање у ову кризу стварно.
Данонова изјава била толико индикативна да је израелска амбасадорка у Шпанији Дана Ерлих морала да реагује, нагласивши да Данон не представља став израелске владе.
Поставља се, затим, питање шта из свега тога треба закључити: да ли је веза са Израелом само теорија завере, да ли је Данон искористио прилику за провокацију или је реч о координисаном наступу у којем један индиректно преузима заслуге, а други обезбеђује могућност порицања.
Јасно је да постоје и други узроци и други могући кривци.
Недавне законске измене у Шпанији и одлука Уставног суда, наводно, привукле су мигранте, можда због великог неспоразума или намерног дезинформисања од стране мрежа за кријумчарење људи.
И Мароко има добро познату репутацију да "користи мигранте као оружје" против Шпаније како би послао политичку поруку. Овога пута Рабат је, можда, желео да сигнализира незадовољство због недавног приближавања Шпаније његовом ривалу Алжиру.
Ипак, како се наводи, постоје значајне посредне индиције које упућују на могућу израелску саботажу.
Пре свега, поједини аналитичари блиски Израелу, попут Мајкла Рубина из Америчког института за предузетништво и Амина Ајуба са портала "Ynet", и раније су предлагали да се уз помоћ америчког утицаја и Марока организује, практично, упад цивилних маса у две шпанске енклаве. Такође, син израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа позивао је "Арапе" и "муслимане" да "ослободе" шпанске територије.
Уопштено гледано, Мароко и Израел су блиски фактички савезници, повезани кроз безбедносне, обавештајне и војноиндустријске пројекте.
Највероватније објашњење напада на Сеуту и његових смртоносних последица можда је комбинација више различитих фактора. Ипак, право питање није само који су узроци довели до овог трагичног исхода, већ да ли су се они поклопили спонтано или намерно. Да ли је постојао окидач или катализатор?
Ако је, како се наводи, геноцид у Гази нечему научио свет, онда је то да, када Израел најави злочин, он га и спроведе. Имајући то у виду, наивно је искључити могућност да је Сеута била израелска психолошка операција против Шпаније, по цену десетина живота за које, како се закључује, нико у Европи не мари.