Политичке увреде обично имају кратак век – одјекну, подигну прашину и већ сутра буду заборављене. Понеке, међутим, почну да живе животом какав јој они који су их изговорили нису намеравали.
Ако је нека реч доживела преображај онда је то "бубашваба" – погрдна етикете прерасла je у симбол отпора, а потом се са друштвених мрежа излила на улице Њу Делхија.
Све је почело када је председник Врховног суда Индије Сурија Кант "бубашвабама" назвао младе незадовољне поништавањем резултата пријемног испита за медицинске факултете након цурења задатака. Уместо да увреду одбаце, студенти су је присвојили: мреже су преплавили мимови и илустрације бубашваба, исти мотив освануо је на протестима, а себе су иронично прозвали "Покретом бубашваба".
Само три дана након поништавања резултата, "Партија бубашваба" отворила је профил на Инстаграму, који је за пет дана достигао 20 милиона пратилаца – више од владајуће и опозиционих странака. То објашњава и чињеница да улог није био мали: 2,2 милиона кандидата борило се за око 137.000 места на студијама медицине, па је поништавање испита за многе значило рушење година припрема и породичних одрицања. Индијски медији извештавају да 11 кандидата није издржало притисак и да су извршили самоубиство.
Но, оно што је требало да буде увреда постало заједнички идентитет протеста. "Бубашвабе" су на крају издејствовале оставку министра просвете Дармендре Прадана, док је премијер Нарендра Моди обећао реформу система пријемних испита.
Од оних "без кратких панталона" до "вреће бедника"
Индија је, тако, протеклих недеља подсетила на један стари политички парадокс: увреда престаје да буде оружје оног тренутка када је они којима је намењена присвоје. Реч смишљена да понизи тада може да постане знак припадности, а погрдна етикета – гориво политичког покрета.
Више од два века раније, у револуционарном Паризу, једна друга увреда прошла је готово исти пут – од подсмеха противника до имена читавог политичког покрета.
Били су то санкилоти, дословно "они без кратких панталона". Назив је у почетку био погрдан: француска аристократија њиме је исмевала припаднике нижих градских слојева који су, за разлику од имућних мушкараца у свиленим панталонама до колена, носили обичне, дуге панталоне. Требало је да значи отприлике – сиротиња која нема ни да се обуче како доликује.
А онда су они којима је увреда била намењена урадили најопаснију ствар за сваку погрдну етикету – прихватили су је. И тако је "санкилот" од знака сиромаштва постао знак политичког идентитета, а дуге панталоне симбол припадности револуционарном народу насупрот привилегованим класама. До 1792. санкилоти су већ представљали једну од најмоћнијих политичких сила на улицама Париза, а њихова подршка постала је важна и за успон јакобинаца.
Увреда је, дакле, променила власника. Они који су је смислили изгубили су моћ да њоме понижавају оног тренутка када су је понижени претворили у име којим су сами себе називали.
Сличан преображај, само с друге стране Атлантика, доживели су и Јенкији. Уочи Америчке револуције Британци су америчке колонисте исмевали песмом "Yankee Doodle". Није то био нарочито суптилан подсмех: "doodle" је означавао будалу или простака, а песма је колонијалне војнике представљала као неотесане провинцијалце недорасле британској војсци. Британски војници свирали су је чак и док су 1775. марширали ка Лексингтону и Конкорду, управо да би им се наругали.
А онда се догодило оно што се са увредама понекад догађа – променила је страну. Амерички побуњеници почели су сами да је певају. Према предању, већ после сукоба код Лексингтона и Конкорда певали су је док су Британце потискивали назад према Бостону. До 1777. некадашња британска ругалица постала је незванична химна побуњене Америке.
Британци су, другим речима, покушали да од Јенкија направе карикатуру, а Американци су од те карикатуре направили идентитет. Оно што је требало да значи "провинцијалац" и "простак" постало је име које се носило са поносом. Тако је увреда и у овом случају изгубила оштрицу.
Али никада више и јаче се није вређало него данас. Хилари Клинтон је током председничке кампање 2016. присталице Доналда Трампа назвала "шаком бедника" ("basket of deplorables"), и у њу сместила расисте, хомофобе, ксенофобе, исламофобе, додајући да су неки од њих "непоправљиви".
Увреда није остала само у "шаци" Клинтонове. Трампове присталице готово одмах су је присвојиле: на митинзима су се појавили мајице, транспарентни и беџеви са натписом "deplorable" (бедници). Оно што је Клинтонова замислила као осуду Трамповог бирачког тела, његова кампања претворила је у доказ презира политичке елите према обичним Американцима.
"Deplorable" се на српском каже "ћаци"
А управо ту, на терену на којем увреда престаје да буде само реч и постаје ознака читаве групе, америчка прича почиње необично да личи на српску. Почетком 2025. и Србија је добила своје "беднике" – "ћације".
Једног јутра, док су студентске блокаде и протести после пада надстрешнице били у пуном јеку, а поделе на оне који их подржавају и оне који им се противе све дубље, на улазу у новосадску Гимназију "Јован Јовановић Змај" освануо је графит "Ћаци у школе". Поента подсмеха била је да се противници блокада представе као неписмени, они који не разликују "ђ" од "ћ", необразовани, глупи и послушни власти, подругљива супротност студентима у блокади.
"Ваљда што сам рођена у Сарајеву, реч 'ћаци' асоцирала ме одмах на реч 'папци'. Пре последњег рата, 'папцима' смо звали 'простачине сељачине', они који не спадају у градску елиту. У рату је то брзо постала увреда намењена само Србима, оним који нису на време напустили град већ су тамо живели у страху од граната и бесне 'раје'. Вређање Срба да су 'папци' много се допало и страним новинарима, али је пре одмогло него помогло муслиманским ратним циљевима. И урбани Срби брзо су схватили да су за Муслимане сви Срби 'папци', дакле непријатељи, што је само поспешило коначну консолидацију српских редова. Већински муслимански народ тиме је себи пуцао у стопало, а Босна је остала подељена. Слично бива и са увредом 'ћаци', која је била забавна док пола Србије није схватило да се односи на све њене грађане који нису активни или пасивни 'блокадери'", каже за РТ Балкан Љиљана Смајловић, новинар и аутор емисије "Релативизација".
Политички домети увреде
Српски случај, међутим, има још једну епизоду – они који су себе назвали "студентима у блокади" и блокаде претворили у главни облик политичке борбе негодују због назива "блокадери".
"Људи који друге зову 'ћацијима' са намером да их увреде, сада претендују да забране употребу речи 'блокадер' на свој рачун. То ме забавља, прво зато што је то узалудан посао, и друго зато што је сјајна илустрација праве природе грађанске 'побуне' у Србији. Блокадери хоће да су побуњени Универзитет, блокадерски новинари хоће да су побуњена јавност, а цела опозиција да је 'побуњена Србија'. А ево шта је њен кредо: Нисмо исто. Ви сте зло, а ми смо добро. На нас нико не сме да примењује наша сопствена правила. Ми можемо да вређамо вас, али ви нас не смете ни да прецизно опишете. Ми смо ти који вређамо, ви сте ти који примате увреде и не смете да одговарате. То је зато што смо ми елита, а ви – ћаци. Нама је намењена будућа власт, а вама – катран и перје, лустрација и затвор. Лепо је смишљено, али производи контраефекат. Упозорава тиху већину да само себи желите добро и да сте потенцијална опасност и по њене интересе", каже Љиљана Смајловић и додаје да "залуд тврде да их вређа то што се неко усудио да 'студенте у блокади' назива блокадерима, јер је та реч пре описна и прецизна него увредљива".
"Ћацизацијом" можда је учињена и услуга власти. Ако се под исту погрдну етикету ставе не само функционери и активисти СНС-а, већ практично свако ко не подржава протесте или опозицију, власт добија прилику да много ширем делу друштва поручи да се политички сукоб више не води само око тога ко ће владати Србијом, већ и око тога ко ће после промене власти бити презрен, маргинализован или проглашен непожељним.
Зато ће прави политички домет "ћација" бити могуће измерити тек на изборима. Тада ће се видети да ли је увреда више мобилисала оне који су је смислили или оне којима је била намењена. И да ли је, покушавајући да обележи противника, опозициони део јавности нехотице помогао власти да од тог противника направи политички идентитет.