Пре нешто више од 40 година, у јулу 1986. године, Михаил Горбачов отпутовао је у Владивосток и саопштио нешто што ће обликовати руску спољну политику у деценијама које су уследиле. Совјетско руководство је први пут јавно објавило намеру да обнови односе са Кином и продуби сарадњу са Азијом, истовремено показујући спремност да превазиђе дубоки раскол са Пекингом који је обележио већи део претходне две деценије.
Тиме је започет постепен, али трајан заокрет, који је под Владимиром Путином, нарочито од краја двехиљадитих година, прерастао у оно што је постало познато као руски "заокрет ка Истоку". Његов значај постао је очигледан након 2022. године, када су се односи са Западом урушили, док су Кина, Индија, Блиски исток и земље југоисточне Азије спречили да Русија буде међународно изолована. Те државе постале су њени главни трговински партнери и важни дипломатски саговорници, оцењује програмски директор Владај клуба Тимофеј Бордачов.
Они који су се годинама залагали за јачање веза са Азијом с правом могу да кажу да су били у праву. Ипак, било би погрешно из тога закључити да Москва сада треба да се одрекне остатка Европе и сву своју стратешку тежину усмери ка Истоку, јер то није ни неопходно ни у складу са геополитичком стварношћу Русије, сматра Бордачов.
Садашња конфронтација између Русије и Запада није настала зато што је Москва дипломатски заказала или зато што је предуго занемаривала Азију. Она је, пре свега, врхунац постхладноратовског међународног поретка у којем Сједињене Државе и њихови европски савезници никада нису прихватили Русију као независан центар моћи.
Украјина је постала непосредно жариште сукоба, али није била његов основни узрок.
Иако је Кина доследно настојала да одржи опрезнији однос са Западом и избегне директну конфронтацију кад год је то било могуће, Вашингтон и даље Пекинг сматра својим главним стратешким супарником. Због тога проблем није искључиво у понашању Русије, већ у широј неспремности Запада да прихвати истински независне велике силе, оцењује Бордачов.
Западна Европа има и сопствене мотиве. За многе њене политичке елите, конфронтација са Русијом постала је погодан начин да прикрију све веће унутрашње проблеме и стратешко лутање.
За Москву, међутим, сарадња са Западом никада није била заснована на романтичним илузијама, осим код релативно малог дела друштва. Већина Руса посматрала је Западну Европу прагматично – као извор технологије, инвестиција, стручног знања и просперитета.
Тај однос је годинама доносио опипљиве користи. Међутим, како су инвестиције пресушивале, трансфер технологија постајао све ограниченији, а економско самопоуздање Европске уније слабило, ентузијазам је природно почео да нестаје. Од 2022. године западноевропске владе су тај процес додатно убрзале санкцијама и политичким удаљавањем, док су руска предузећа и потрошачи све више тражили алтернативе. Чак се и руски туризам постепено окренуо ка Азији и Блиском истоку, делом и због географског положаја Русије, која нема лак приступ топлим морима.
Важно је разумети да ништа од овога не представља цивилизацијски избор. Русија има јединствен географски положај: за разлику од већине великих сила, она је истовремено окренута Европи, Азији, Блиском истоку и Арктику. Она није ни искључиво европска ни искључиво азијска држава. Због тога њена спољна политика никада није могла да се ослања само на један правац – нити би требало.
То Русију разликује од држава са ограниченијим геополитичким изборима. Турска је, на пример, деценијама настојала да буде прихваћена као део Европе, а економски је у великој мери зависила од ње. Ипак, многи Европљани је и даље посматрају као суштински азијску земљу.
Русија се налази у знатно повољнијем положају. Она може истовремено да сарађује са више центара моћи, тако да сваки од тих односа уравнотежује остале и ниједан не постаје незаменљив.
До краја прве деценије 21. века азијска тржишта једноставно нису имала капацитет да замене Западну Европу као главног трговинског партнера Русије. Данас је ситуација другачија. Кина, Индија и југоисточна Азија представљају огромно тржиште за руске енергенте и сировине, а трговинска размена је драматично порасла.
Ипак, Азија не може да замени све што је Запад некада пружао. Кина јесте индустријски гигант, али још увек не производи путничке авионе великог домета који би били упоредиви са "ноингом" или "ербасом". Због тога Русија улаже у обнову сопствене цивилне авио-индустрије, уместо да очекује да Азија реши сваки технолошки изазов.
Поука је једноставна: руска спољна политика никада не би требало да постане зависна од било ког појединачног региона, било да је реч о Истоку или Западу. Она мора остати довољно флексибилна да искористи прилике где год се оне појаве.
Та флексибилност већ је донела конкретне резултате. Повећање извоза енергената у Индију и јачање економских веза широм Азије значајно су ублажили последице западних санкција, а та партнерства постала су важан извор отпорности Русије у периоду незапамћеног спољног притиска.
Ипак, то не мења основну чињеницу да се у међународној политици највећа пажња не посвећује најпријатељскијим суседима, већ онима који су способни да нанесу највећу штету.
За Русију је то и даље Запад.
Иста стратешка логика и данас обликује руско размишљање. Кина, Индија и други азијски партнери представљају драгоцене суседе чија сарадња економски и дипломатски јача Русију, а они не покушавају да поткопају њен суверенитет нити њен политички систем.
Сједињене Државе и велики део Европе, насупрот томе, и даље своју спољну политику заснивају на принципима који остављају мало простора за независне центре моћи ван западног савеза.
Азија је од суштинског значаја за будућност Русије, али није замена за Европу. Русија није приморана да бира између Истока и Запада, а њен географски положај обезбеђује да никада и неће морати. Њен задатак није да изабере Исток уместо Запада, већ да гради продуктивне односе свуда где они најбоље служе њеној безбедности и дугорочном развоју.