Када је Енди Бернам 20. јула ушао у Даунинг стрит број 10, дао је амбициозно обећање да ће укинути бескућништво у Великој Британији. Људима који су га знали као градоначелника, те речи су звучале познато, јер је током своје прве предизборне кампање у Великом Манчестеру пре једне деценије, поставио готово идентичан циљ — да оконча "спавање на отвореном" до 2020. године.
Никада није испунио тај циљ, али је током три мандата на позицији градоначелничка централизовао локалне ресурсе како би решио кризу, док је експериментисао са низом мера, од којих су неке биле делимично успешне, пише "Фајненшел тајмс".
Број бескућника је сада 25 одсто мањи него што је био 2017. године, док је широм Енглеске благо порастао. Добротворне организације у Манчестеру сада се надају да ће Бернам моћи да примени лекције које је научио као градоначелник, с обзиром да сада диктира и националну политику.
"Он заиста добро разуме то, много боље него било који претходни премијер. Испробао је разне ствари, тако да зна шта функционише, а шта не", рекла је Аманда Крум, шефица одељења за бескућништво у добротворној организацији Каритас у Салфорду.
Бернам је 2017. године, када је број бескућника попримио видљиве нивое кризе, посебно у центру Манчестера, обећао 15 одсто своје плате добротворној организацији посвећеној окончању спавања на отвореном. Потом је окупио волонтерске организације и 10 локалних одбора како би разговарали о потребним мерама.
Лабуристички политичар није имао директнан начин да примора одборе, сваки са својим уско дефинисаним законским обавезама у вези са бескућништвом и различитим степеном надлежности, да дају приоритет овом питању. Уместо тога, користио је своју функцију да окупи људе и привуче пажњу медија на кризу, као и да редовно одржава састанке са бескућницима.
"Највећа победа је била стављање тог проблема на дневни ред сваке локалне власти у Великом Манчестеру, јер је било локалних власти које нису ни признавале да имају проблем", присетио се Нил Корнтвејт, из добротворне организације за бескућнике Барнабус.
Џо Волби, директорка манчестерске добротворне организације за бескућнике, рекла је да је Бернам такође црпео инспирацију од Рудија Ђулијанија, бившег градоначелника Њујорка, кога је посетио на почетку свог мандата.
"Научио је да је неопходан рад у свим секторима. Председавао је сваким састанком одбора, тако да је то водио на оперативном нивоу", рекла је Волби.
Из тих почетних дискусија проистекла је Бернамова политика "Кревет сваке ноћи", која подразумева смештај у свакој од 10 општина Великог Манчестера, отворен 365 дана у години. Законски, општине морају да обезбеде такав смештај само када температуре падну испод нуле три узастопне ноћи, што је он сматрао неприхватљивим. Резултат је био 600 додатних кревета за оне који спавају на улици широм Великог Манчестера, при чему је свака општина обезбедила по једно склониште.
Аманда Крум указује да то није било погодно за сваку особу без дома, јер је то често био и заједнички смештај у црквеним салама, који не пружа безбедност, лични простор и достојанство које пружа макар и сопствена соба.
Као резултат тога, многи бескућници, неретко са сложеним проблемима зависности и менталног здравља, одлучили су да окушају своје шансе на улици. Корнтвејт каже да је Бернам брзо схватио да је ситуација компликованија него што је у почетку мислио и да је одгризао превелик залогај.
"Мислио је да је довољан кров над главом, а онда је брзо схватио да ипак није", казао је Корнвејт.
Ипак, број бескућника нагло је опао од 2017. године, све до појаве ковида-19. Политика централне владе "Сви унутра", која је плаћала смештај бескућницима у хотелима током пандемије, потом је скоро потпуно искоренила проблем на кратак период.
Представници невладиних организација кажу да су и они и нови британски премијер много тога научили током Ковида и да су увидели да је оно што заиста функционише био смештај у једнокреветним собама где се могла понудити права подршка.
Када је новац понестао 2021. године, људи су се вратили на улице. Међутим, у позадини је Бернам такође пилотирао владину верзију програма "Дом на првом месту" (Housing First), финског модела који обезбеђује закуп за бескућнике, а затим примењује интензивну свеобухватну подршку за проблеме као што су зависност од дрога и проблеми са менталним здрављем.
Бернам је укидање бескућништва описао као "моралну мисију". Он је 20. јула изјавио да ће бити издвојено 340 милиона фунти и обећао да ће предузети "хитне прве кораке" како би пронашао одговарајуће домове за дугорочне бескућнике.
"То заиста изгледа као облик програма 'Дом на првом месту', али иако ће та средства вероватно покрити трошкове подршке, смештај је и даље оскудан у време акутне несташице социјалних станова", казао је Николсон.
У међувремену, све већа група дугогодишњих бескућника сада излази из система азила. Манчестер је био на самом крају тог тренда 2024, када је Бернхам још био градоначелник, Министарство унутрашњих послова донело је изненадну серију одлука о азилу са циљем да се реши дугогодишњи и политички токсични заостатак.
Многи од тих људи су се иселили из прихватилишта, а затим су завршили на улицама Манчестера у веровању да ће им бити обезбеђена општинска кућа.
Џо Волби је истакла да, док је 30 одсто људи којима је њена добротворна организација помагала пре Ковида били избеглице или бивши тражиоци азила, а да је њихов удео сада око 70 одсто.
"Убрзали су те одлуке, тако да је уместо постепеног прилива људи, дошло њих много и систем није могао да се носи са тим", потврдила је и Аманда Крум.
Добротворне организације које су сарађивале са Бернамом у Великом Манчестеру верују да премијер разуме који су узроци бескућништва и да зна како да их реши уз мере које се односе на Министарство унутрашњих послова, правосуђе, здравство, полицију, становање и системе социјалних помоћи.
"Морамо остати пуни наде, да постоји шанса да се ствари промене", поручила је Аманда Крум.