Европске елите се гнушају народа, Русија му даје оно шта жели

Свуда на Западу такозвана левица има проблем са народом, јер није способна да разуме етно-културне везе, језик, историјска сећања, осећања и континуитет нације – укратко, све оно што чини један народ

Велики немачки драмски писац и песник Бертолт Брехт наслутио је проблем левице, који ће у Европи током наредних деценија само расти, када је у једној позоришној представи ставио следеће речи у уста портпаролу партије: "Централни комитет је одлучио – пошто се народ не слаже, морамо именовати нови народ."

Наследници левице, за које више није сигурно да ли их треба звати левицом – прикладнији термин био би прогресивци, или "широка коалиција" – имају очигледан проблем са народом, пише италијански публициста Роберто Пекиоли за сајт "Еретикаменте".

Проблем такозване популистичке или "суверенистичке" деснице је нешто другачији: пре него освоје власт обећавају оно што народ жели да чује, када је освоје нагло мењају плочу. Партији Ђорђе Мелони Браћа Италије данас би више одговарао назив Браћа Америке.

А то само показује да је подела на левицу и десницу постала неодржива. Заправо, какао примећује Пекиоли, подела на левицу и десницу одржава се у животу на Западу конвергентним интересима две половине система. Подела на народ и елиту, или прецизније, на народ и олигархије, плус полуобразоване класе које их подржавају, много прецизније описује данашњи сукоб.

Добра Русија – лоша Русија

Зато, на крају, океан разних странака ЕУ увек маршира уз ритам једног бубња, примећује независни новинар Тим Кирби, Американац који је емигрирао у Русију на сајту "Фондација стратешке културе", чак и ако се називају "хришћанским", "зеленим" или "комунистичким".

Све оне, ипак, на крају следе исту агенду.

Руски избори су на помолу средином септембра и већ видимо потпуно исте реакције као и увек откако је Путин дошао на власт, наставља Кирби; Запад је апсолутно уверен да сви избори у Русији који им се не свиђају морају бити недемократски и нелегитимни.

Критичари Путина из због предугог останка на функцији једноставно га не воле и стога је он ту "предуго". Али, како наставља овај аутор, Ангела Меркел је била на власти око 16 година, Марк Руте је био премијер Холандије 13 година, а ипак нико није рекао на Би-Би-Сију да он предуго води ствари у ЕУ. 

Питање се своди на следеће, каже Кирби: Да ли ротирајућа врата политичара које нико, заправо, не воли заиста боље функционишу за "демократију"? Па, свакако боље функционишу за агенду Франкфуртске школе у ​​Европи.

Међутим, оно што се квалификује као легитимна изборна методологија никада се не разматра, јер је Русија једноставно "лоша", и руски избори морају бити подједнако лоши. Јер, да су то "добри избори", довели би на власт "Јељцина 2.0".

Са становишта Запада, отворено манипулисање руским изборима да би се добило оно што желимо је добро, а то што Руси поново гласају за свог изузетно популарног лидера, кога ми не волимо, јесте лоше. То је једноставно толико грубо, пише Кирби, племенско и примитивно.

Стално препирање између проруских и антируских снага око тога да ли су руски избори "демократски" потпуно је бесмислено и можда је време да се та шарада најзад оконча, закључује Кирби.

Проблем западне "левице" са народом

Проблем који је левица имала са народом је, међутим, много старији, али постаје све јаче наглашен почев од 80-их година прошлог века, када је реални социјализам почео да се урушава, а капитализам да присваја његове остатке.

Може се много тога рећи против комуниста из прошлости, тврди Пекиоли, али се свакако не може рећи да су им недостајале снажне везе са народом. На пример, у Италији, на Фестивалима јединства, људи су говорили својим дијалектима, уживали у традиционалним јелима и слушали народну музику.

У симболу Италијанске комунистичке партије (ПЦИ), који је дизајнирао сликар Ренато Гутузо, види се италијанска тробојка иза црвене заставе са звездом, српом и чекићем. Идентификација левице са народом, њихови принципима и потребама, као и конкретне акције густе мреже удружења, коју су комунисти успели да створе кроз волонтерски рад својих активиста, наставља Пекиоли, били су важан, ако не и пресудан разлог њиховог успеха.

Они су, сматра Пекиоли, на свој начин, били мисионари једне идеје – наде која се одржавала генерацијама. Народ је некад био потребан италијанским комунистима и левичарима, и није им падало на памет да га презиру.

Али то већ дуго на Западу није случај.

Прави комунисти се данас окрећу у гробу

Узмимо локални пример Ђенове, града који је већ деиндустријализован, погођен депопулацијом и имиграцијом, и који данас очигледно пропада.

Пошто су поново освојили власт, пише Пекиоли, више због неспретне неспособности (прави придев) својих противника, него захваљујући сопственим заслугама, нови храбри и тобоже левичарски "прогресивци" задали су низ тешких удараца сопственом становништву.

Први је био законско признање деце лезбејки и гејева рођених кроз широк спектар вештачких репродуктивних техника, прихватање "геј прајда", коме је присуствовала и "гламурозна градоначелница" Ђенове. Плус годишњи трошак од 156.000 евра за ЛГБТ+ консултанте, уз усвајање "политике псеудонима", којом се дозвољава сваком да изабере име и пол, различит од биолошког. Рецимо, Ђовани може легално постати Џесика...

То су постали приоритети политике нове левице, уместо напуштеног пролетаријата и идеје социјалне правде. Комунисти из прошлости се мора да се данас окрећу у гробу, додаје Пекиоли, а преживели у неверици одмахују главама...

Иритантно непоштовање грађана у Италији

У области социјалне политике, јавни превоз је у хаосу – све је оскуднији и све опаснији ноћу, што је добро познато и путницима и возачима.

Општински порези – порез на имовину (ИМУ) и накнаде за одвоз смећа – нагло расту, али то Ђенову не чини нимало чистијом. Напротив. Одвоз смећа је постао проблем. Гомиле ђубрета се свуда гомилају, око њих се и дању могу видети пацови, као нека врста домаћих љубимаца...

Градских удружења су се побунила, али је градско веће наредило њиховим лидерима да поднесу оставке, уз образложење да се "мешају у политику". То је, наиме, додаје Пекиоли, смртни грех, уколико нисте на правој страни – њиховој.

Локална полиција се повукла са улица, осим ако не издаје казне возачима. Полицајци слежу раменима, јер, суочени са све дрскијим криминалом, немају чак ни електро-шокере, које им је забранио бивши градоначелник...

Све у свему, постоји иритантно непоштовање безбедности грађана, тврди овај публициста, којима се, заузврат, нуде узалудни циркуси: општина им плаћа уличне забаве. Укратко, ништа за обичне људе, а све за мањине, странце и разне опскурне сексуалне заједнице. Постбуржоаски хирови за уживање људи који највише воле себе, а то је, каже Пекиоли, можда ипак мало превише.

Уврнута, ишчашена интерпретација марксизма

Нови "левичари" су на Западу напустили су комунизам као социо-економску перспективу, али подржавају масовне забаве из разлога који се не разликују од разлога њихове лукаве либералне браће, од које су усвојили либералну идеологију, тврди италијански публициста. Управо зато их нервирају захтеви за безбедношћу и зато поздрављају имигранте, за које очекују да ће заменити Италијане.

Свуда на Западу такозвана левица има проблем са народом, јер није способна да разуме етно-културне везе, језик, историјска сећања, осећања и континуитет нације; укратко, све оно што чини један народ. Разлог је увек исти: марксисти и постмарксисти деле исти атомизам, исти индивидуализам – маскиран као брига за "најслабије међу нама" – као и либерали.

На имигранте прогресивци гледају са саосећањем, зато што припадају дну друштвене лествице. С друге стране, за њих сопствени народ не постоји, осим као стално еволуирајући, флуидан, савитљив конгломерат. Последице имиграције се доживљавају као секундарни проблеми, који се могу лако превазићи када се реше фундаменталне контрадикције капиталистичког система (али како, пита се овај аутор).

У ствари, констатује Пекиоли, имиграција се посматра искључиво као ефекат економског система који омогућава пресељење фабрика, експлоатацију земаља Трећег света и девалвацију плата, кроз долазак појединаца спремних да прихвате послове које "Италијани више не желе да раде" (за "гладне плате", о којима су се договорили синдикати).

То је реинтерпретација традиционалног марксизма, закључује Пекиоли, прилагођена мултикултурализму. Могли бисмо додати: уврнута, ишчашена интерпретација, која не прихвата реалност, јер се базира на презиру према сопственом народу.

Руска демократија против западне

Демократија је, уосталом, одувек била превара, лаж која никада није заиста постојала, пише Тим Кирби, јер ни у једном тренутку у људској историји такозвани мали човек никада није доносио велике одлуке. Али, можда постоји дух демократије, јер у Русији "мали људи" на крају добијају оно што хоће.

Оно што је заиста важно јесте да руска држава чини све што може како би одржала висок рејтинг одобравања. То јој даје мандат народа и осигурава стабилност државе.

Са технологијама 21. века, веома је лако прикупити информације потребне да би се разумело шта масе желе и шта је потребно да би држава била идеолошки легитимизована. Русија управо то ради.

Ова методологија функционише и даје народу Русији, мање или више, оно што траже. У том погледу, Русија и Запад су потпуно другачији, а Русија делује апсолутно супериорно.

То је права разлика између Русије и Запада: Русија даје свом народу оно што жели, Запад презире свој народ и чак га се гнуша.