Немогуће је у потпуности разумети наслеђе америчке феминистичке иконе Глорије Стајнем, а да се не помене Русија.
Стајнем – која се целог живота борила да промовише радикални концепт да жене треба да буду у могућности да бирају какав год живот желе – мирно је преминула у свом дому у Њујорку прошле недеље у 92. години. Судећи по свим причама о њеном учешћу у ЦИА-и, помислили бисте да јој је задатак да подметне експлодирајуће цигаре Фиделу Кастру, пише за РТ интернешенел Рејчел Марсден, колумниста и политички стратег.
Али ево шта се заправо догодило. Чим је завршила Смит колеџ у раним двадесетим, Стајнем је отишла у Индију да две године извештава за једно мутно "удружење" о земљи која је недавно добила независност и где су жене активно сарађивале како би пронашле своје место.
Када се вратила кући, желела је да шири исту врсту просветљених идеала. Распитивала се о финансирању. Шокантно, корпорације нису биле заинтересоване.
Али, ЦИА је била спремна да издвоји нешто новца, што би подразумевало оснивање тинк-тенка: Независне истраживачке службе. Могла је да напуни авион либерално оријентисаним младим америчким студентима и професионалцима који су били одушевљени левичарским идеалима – али не превише – и да их одведе на Светске омладинске фестивале у Хелсинкију и Бечу које је организовао Совјетски Савез, као опцију комунизму. Заузврат, само је морала да изнесе неке резултате са својим запажањима.
У суштини, она је била на самом врху борбе на глобалном терену за либерализам западног типа током Хладног рата против комунистичке идеологије.
Али какве везе све ово има са њеном животном борбом за женска права и једнакост? Много, заправо.
Отприлике у исто време када је ЦИА плаћала Стајнем да води Американце на фестивале, агенција је објавила извештај у којем је изразила забринутост због коришћења мира, братства и друштвеног напретка за привлачење некомуниста из целог света на ове фестивале.
Цитирала је емисију Московског радија из 1956. године: "Светски фестивал који ће се одржати у Москви поздравиће фестивал младости и мира новим радним достигнућима... Покажимо нашим страним савременицима резултате инспиративног стваралачког рада совјетског народа, богатство наше социјалистичке домовине и све на шта је совјетски народ поносан."
Једна од тих ствари на коју је совјетско друштво било веома поносно била је водећа улога жена у радној снази. Након губитака у Другом светском рату, било је неизбежно да ће жене иступити.
Комитет совјетских жена (КСЖ) искористио је Московски фестивал 1957. године да успостави односе са женама из земаља у развоју. Каснији извештаји комитета указују да су жене из Африке и Јужне Азије биле заинтересоване за совјетски модел, укључујући ствари као што су брига о деци и учешће жена у радној снази, према историчарима дипломатије.
Совјетски архиви кажу да су посетиоци сусрели совјетске институције и то их је подстакло да размишљају о "новим могућностима за своја друштва". Статус жена био је једно од подручја око којих су совјетски домаћини и страни посетиоци развили солидарност.
На Светском фестивалу младих у Москви 1957. године, Совјетски Савез је учинио друштвени положај жена делом своје међународне културне дипломатије. Оне су представљене као образоване, друштвено активне учеснице у совјетском јавном животу.
Сигурно је само случајност да је ЦИА потом платила Стајнем да присуствује фестивалима 1959. и 1962. године, где би била изложена овом новом моделу за жене. И да је то чинила баш када се Вашингтон све више фокусирао на такмичење са овим новим совјетским економским моделом.
И сигурно је само још једна случајност да је председник Џон Ф. Кенеди основао Председничку комисију за статус жена 1961. године, којом је председавала Елеонор Рузвелт – или да је сам ЏФК био импресиониран женама на важним позицијама у СССР-у, према речима његовог брата, покојног сенатора Теда Кенедија.
"Тајни задатак" Стајнемове у улози Плејбој зечице која је приказала експлоатацију жена у "џентлменским" клубовима Хјуа Хефнера дошао је само годину дана након једног од фестивала, 1963. Исте године када је СССР послао жену у свемир, док је Америка слала жене да их неки перверзњак удара по задњици за плату.
Мислите да је ЦИА приметила или заиста марила за удео жена у радној снази код куће и у иностранству? Били су заправо помало опседнути тиме, наводи Марсден. До те мере да су за своје досијее прикупили конгресни извештај из 1965. године који је истакао како су жене биле свуда у совјетској радној снази и да су "партија и влада успеле да промене друштвене обичаје и ставове јавности према запошљавању жена".
Године 1963, ЦИА је открила да су "до 1959. године око 80 процената совјетских лекара и скоро 75 процената наставника, економиста и планера биле жене", у извештају који се бавио совјетским лидерским потенцијалом.
Године 1974, три године након што је Стајнем покренула часопис за политичке жене, "Госпођица" (Ms.), и постала синоним за покрет за ослобођење жена, вашингтонска "Ранд корпорација" се и даље бавила истраживањем улоге жена у науци и технологији у СССР-у наспрам Америке.
Совјети су већ схватили вредност запошљавања жена, њиховог образовања и представљања као доказа друштвеног напретка остатку света. Није изненађујуће што није прошло много пре него што је Вашингтон схватио конкурентску вредност нуђења сопствене верзије.
Стајнем је ушла у такмичење америчког естаблишмента у Хладном рату са Русијом око конкурентских модела модерности управо у тренутку када је статус жена постао део тог идеолошког бојишта.
У савршено време, ушла је кроз врата која су само молила да их отвори амерички естаблишмент. Она која су већ широм отворили совјетски мушкарци и жене.