Терористички напади на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године означили су крај деценије у којој је америчка хегемонија у светским пословима била готово неоспорна.
Значај је делом био и симболичан, јер су нападачи ударили на два најочигледнија средишта америчке моћи: Светски трговински центар је представљао финансијску, а Пентагон војну снагу САД.
Период након Хладног рата – током којег су Сједињене Државе поверовале да више не постоји суштинска претња по њихову безбедност или интересе – био је окончан, наводи Фјодор Лукјанов, истраживачки директор Валдај клуба у тексту за часопис "Русија у глобалној политици" чији је уредник.
Из перспективе Вашингтона, та деценија је почела готово чудесним нестанком главног геополитичког противника, Совјетског Савеза, а завршила се спознајом да опасност може изненада да се појави готово било где.
Чињеница да је већина Американаца претходно мало знала о онима који су их напали само је продубила шок и допринела импулсивности реакције.
Реакција Вашингтона покренула је глобално престројавање чије су последице данас много уочљивије. Немогуће је знати да ли је Осама бин Ладен имао неку генијалну дугорочну стратегију за подривање америчке моћи, али је исход био очигледан: Сједињене Државе су кренуле путем који је постепено слабио њихову способност да управљају међународним пословима.
Администрација Џорџа В. Буша, под снажним утицајем неоконзервативних идеја, била је затечена нападима од 11. септембра, па се њена реакција заснивала на двема широким претпоставкама. Прва претпоставка била је да претње по Америку могу потицати са било ког места – не само од непријатељских држава, већ и од недржавних група које су стекле способност да нанесу огромну штету – те се стога тим претњама морало супротставити где год би се појавиле, првенствено употребом огромне војне моћи којом су Сједињене Државе располагале.
Друга претпоставка била је идеолошке природе, с обзиром на то да је либерална теорија заступала став да демократије међусобно не ратују; то је значило да би, уколико је та тврдња тачна, већи број демократија у свету учинио Сједињене Државе безбеднијим.
Из тога је произашло све одлучније залагање за ширење демократије у иностранству, које је понекад попримало и отворено агресиван карактер.
Методе су варирале од војних интервенција у Авганистану и Ираку до пружања политичке и финансијске подршке демократским покретима у бившем Совјетском Савезу и вршења притиска ради спровођења либералних политичких реформи широм Блиског истока; Либија је касније постала још један пример западне војне интервенције која је довела до последица далеко озбиљнијих од оних које су првобитно предвиђене.
Неки догађаји из тог периода данас су готово заборављени, попут тренутка када је Вашингтон снажно подстакао одржавање избора на палестинским територијама, упркос упозорењима регионалних актера на могуће последице. Као што се и могло очекивати, Хамас је потом победио на палестинским парламентарним изборима 2006. године, што је драматично изменило палестинску политичку сцену.
Иста вера у могућност политичке трансформације обележила је и амерички одговор на Арапско пролеће, током којег су срушени постојећи политички односи снага на Блиском истоку, често без икакве стабилне алтернативе која би их заменила.
Последице инвазије на Ирак 2003. године биле су још знатније. Обарање Садама Хусеина уништило је кључни елемент регионалне равнотеже успостављене током 20г. века и ослободило снаге које се показало изузетно тешким обуздати.
Америка се нашла заробљена у сукобима које су њени сопствени политичари касније називали "бескрајним ратовима". Ти сукоби су допринели унутрашњој поларизацији у САД, док су покушаји извоза демократије нарушили углед саме демократије.
У случају Ирака, ситуацију је додатно отежало широко распрострањено уверење да су амерички стратешки и економски интереси – укључујући и оне везане за нафту – били нераскидиво повезани са самом интервенцијом.
Шире последице биле су значајне: дуготрајни ратови, дестабилизација Блиског истока и ширење радикалних исламистичких покрета. Организатори напада од 11. септембра тешко да су могли да се надају бољем исходу када су планирали своју акцију, с обзиром на то да су се погоршали и односи између Запада и великог дела муслиманског света.
Рана изјава председника Буша о "крсташком рату" против тероризма вероватно је била несрећан избор речи, а не намерна провокација, али су је исламистички покрети спремно искористили као потврду своје тезе да се непријатељство Запада према муслиманском свету није много променило још од времена крсташких ратова.
Вашингтон је касније покушао да поправи те односе, али је курс већ био одређен.
Урушавање сложене унутрашње и регионалне равнотеже у Ираку створило је прилике за радикалне покрете, истовремено доприносећи слици о Сједињеним Државама као изузетно моћној, али непредвидивој сили у дешавањима на Блиском истоку. Као последица тога, владама у региону све више се чинило разумним да одржавају одређену дистанцу у односу на Вашингтон.
Догађаји од 11. септембра такође су изменили саме Сједињене Државе.
"Рат против тероризма" замишљен је као глобална кампања за заштиту америчке националне безбедности, али су његове последице у земљи биле дубоке, јер су се надзор и државна контрола драматично проширили, било да је реч о личној комуникацији или финансијским трансакцијама.
Иако је првобитно оправдање био тероризам, током наредних четврт века појављивали су се нови разлози за ширење тих механизама, док су се технологије мењале, а политички приоритети померали. Ипак, општи тренд ка већем надзору и контроли остао је непромењен.
Није нестао ни стари проблем двоструких аршина, јер је – упркос декларацијама о нултој толеранцији према тероризму – опстала добро позната разлика између онога кога једна страна сматра терористом, а друга борцем за слободу. Та двосмисленост постаје посебно уочљива када дође до сукоба интереса великих сила, било да је реч о Сједињеним Државама, Русији или Кини.
Четврт века након 11. септембра, свет веома мало личи на онај који је постојао уочи тог датума, мада би се, наравно, много тога што је уследило вероватно десило и без тих догађаја. Међународни системи се мењају под утицајем сила далеко моћнијих од било ког појединачног догађаја; успон Кине, руско поновно истицање сопствених интереса, технолошка трансформација и релативни пад западне економске доминације не могу се једноставно приписати нападима из 2001. године.
Ипак, 11. септембар је представљао прекретницу, јер су напади окончали изузетан међупериод након Хладног рата, током којег је америчка доминација деловала готово неоспорно; што је још важније, одговор Вашингтона убрзао је процесе који су довели до краја тог периода.
Удаљавање од униполарног поретка није се догодило преко ноћи, већ је почело постепено, добило на замаху кроз ратове, кризе и појаву алтернативних центара моћи, а тај процес траје и данас. Остаје нејасно шта ће га заменити, с обзиром на то да би успостављање новог стабилног међународног поретка могло потрајати годинама, а немогуће је предвидети да ли ће се тај систем показати бољим од биполарне конфронтације из друге половине 20. века или од краткотрајног периода америчке хегемоније који је уследио.
Ипак, једна ствар је сада јаснија него што је била 11. септембра 2001. године: ти напади нису само прекинули поредак настао након Хладног рата, већ су означили почетак његовог краја, закључује Лукјанов.