Рат са Ираном значајно је променио безбедносне прорачуне арапских држава Персијског залива и додатно пољуљао њихово вишедеценијско ослањање на Сједињене Америчке Државе као главног гаранта безбедности у региону.
Лист "Тајм", у својој анализи истиче да иако Саудијска Арабија, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Кувајт, Бахреин и Оман не намеравају да прекину безбедносне односе са Вашингтоном, искуство рата показало им је да амерички безбедносни кишобран више не могу да сматрају довољним.
До таквог закључка дошло се после сукоба у којем су заливске државе биле директно изложене последицама рата који нису желеле.
Одлука америчког председника Доналда Трампа да започне рат против Ирана, упркос њиховом противљењу, угрозила је регионалну стабилност на којој су заливске монархије заснивале своје планове економске диверзификације.
Рат је убрзо стигао и на њихову територију. Погођена су саудијска постројења у Абкаику и катарски гасни комплекс Рас Лафан, УАЕ су недељама пресретали иранске нападе, док ни Бахреин и Кувајт нису били поштеђени.
Према наводима из анализе, Саудијска Арабија и УАЕ узвратили су нападима на Иран, а званичници у приватним разговорима потврђују да је већина арапских држава Залива учествовала у одговору.
Истовремено су нагло порасли трошкови осигурања од ратних ризика, док су напади и поремећаји у поморском саобраћају угрозили економску стабилност региона.
"Тајм" наводи да, због свега наведеног, у заливским престоницама се све више прихватају три оцене – Иран остаје дугорочна претња, амерички безбедносни кишобран више није поуздан, а регионална стабилност постала је питање од егзистенцијалног значаја.
Рат који Залив није желео
За заливске државе проблем није био само у томе што је Иран показао способност да нападне њихову територију и кључну инфраструктуру. Други, мање очекиван ударац за њихове безбедносне прорачуне био је поступак Вашингтона.
Сједињене Државе биле су спремне да заједно са Израелом започну регионални рат упркос противљењу заливских савезника, а потом се показале неспособним или неспремним да управљају последицама сукоба.
Заливске државе ни пре рата нису биле уверене да Вашингтон има кохерентну и ефикасну стратегију према Ирану.
Током сукоба амерички циљеви су се мењали, док је администрација настојала да изађе из рата чак и када је Иран затворио Ормуски мореуз. У арапским престоницама остао је утисак да су увучене у рат без упозорења и консултација и без заштите коју су очекивале од свог најважнијег спољног безбедносног партнера.
Од конфронтације ка обуздавању Ирана
После директног искуства са ратом, већина заливских држава вратила се политици обуздавања и деескалације односа са Ираном уместо отворене конфронтације.
Катар и Оман настојали су да Вашингтон усмере ка постизању меморандума о разумевању са Техераном, док је Саудијска Арабија подржала преговарачки процес уз посредовање Пакистана. УАЕ, Кувајт и Бахреин у почетку су били склонији наставку борби, али су се у наредним недељама прикључили договору.
Такав приступ не значи да је Иран престао да буде претња, истиче се у анализи.
Заливске владе и даље га виде као дугорочни безбедносни проблем због ракетних капацитета, регионалне мреже савезника и могућности да контролом Ормуског мореуза угрози један од најважнијих светских енергетских праваца.
Истовремено, међутим, у региону постоји противљење ономе што се у анализи описује као израелска тежња ка "регионалној надмоћи". Постепено се обликује став који подразумева одбацивање и регионалне осовине предвођене Ираном и израелске доминације, уз спремност на прагматичне односе са обе стране.
Катар и Оман задржали су комуникацију са Техераном, док је Саудијска Арабија усвојила сличну политику стратешке уздржаности. Ријад није дозволио да његова територија буде коришћена за нападе на Иран, а саудијска делегација присуствовала је и сахрани иранског врховног вође Алија Хамнеија.
Безбедност више не може да зависи само од Вашингтона
Рат са Ираном није довео до раскида односа Залива са САД, већ до промене начина на који заливске државе гледају на ту везу.
Уместо ослањања на једног спољног гаранта, постепено се обликује мрежа партнерстава која се преклапају: трајно, али мање искључиво партнерство са САД, безбедносне везе са Турском и Пакистаном, билатерални договори међу самим заливским државама и канали комуникације са Ираном и Израелом.
Саудијска Арабија је, између осталог, потписала Пакт из Меке, споразум о међусобној одбрани са Турском и Пакистаном, иако његова стварна снага још није проверена.
Циљ заливских монархија није да Вашингтон једноставно замене другом великом силом, већ да створе више паралелних односа како њихова безбедност не би зависила од једног спољног центра моћи.
Истовремено, искуство рата показало је да диверзификација партнерстава сама по себи није колективна безбедност. За функционалан регионални систем потребни су стални механизми интегрисане противваздухопловне и противракетне одбране, размене обавештајних података, поморске безбедности и узајамне помоћи, као и кредибилна обавеза заједничке одбране.
Савет за сарадњу у Заливу (ГЦЦ) већ има значајан део институционалног оквира потребног за такав систем, али су му до сада недостајали политичко поверење и стратешки консензус међу чланицама.
Рат са Ираном показао је да је координација заливских држава могућа, али је истовремено открио границе старог модела у којем је безбедност региона у великој мери била поверена Сједињеним Америчким Државама.
Заливске монархије зато не одустају од Вашингтона, али више не полазе од претпоставке да је америчка заштита сама по себи довољна.
После рата у који су, из њихове перспективе, увучене без упозорења и консултација, све важније постаје питање како изградити регионални безбедносни систем који ће функционисати и онда када амерички кишобран није довољан.