Трампова администрација одобрила је потенцијалну продају борбених авиона Ф-35 Саудијској Арабији као део пакета вредног 24,3 милијарде долара који такође укључује моторе, опрему и резервне делове. За Ријад, ова одлука отвара перспективу значајног побољшања његових ваздушних способности, истовремено омогућавајући Вашингтону да покаже своју спремност да продуби односе са једним од својих најважнијих блискоисточних партнера. Ипак, политичка неслагања и преговори око услова и даље стоје између одобрења Стејт департмента и доласка авиона у саудијске ваздушне базе.
Значај одлуке се протеже и даље од уговора о наоружању, јер Саудијска Арабија све више настоји да прошири своје односе са конкурентским центрима моћи. Посматрано у овом контексту, Трампова иницијатива се може схватити као покушај да се очува позиција Америке као главног стратешког партнера краљевства и спречи даље удаљавање од Вашингтона. Изазов је, међутим, да комерцијални интереси, заштита осетљиве технологије и обавезе према Израелу не упућују увек на исту политику, пише за РТ интернешенел председавајући Центра за блискоисточне студије Мурад Садигзаде.
Како се Вашингтон нада да ће задржати Ријад близу
Саудијска Арабија цени своје партнерство са Сједињеним Државама, али жели сама да одреди колико далеко то партнерство треба да обликује њену ширу политику. Односи са Кином, сарадња са Русијом и развој регионалних веза омогућавају краљевству да смањи зависност од било ког спољног партнера.
То не значи да је Ријад спреман да напусти безбедносне аранжмане предвођене САД, али чини саудијске лидере мање пријемчивим за захтеве које је Вашингтон некада сматрао природним делом савеза.
За Сједињене Државе ризик лежи у постепеној ерозији њиховог привилегованог положаја. Чак и ако краљевство настави да купује америчко оружје, могло би се све више окретати другде за политичку подршку и економске могућности. Како се ти односи продубљују, Ријад добија више опција, док Вашингтон има све мање могућности да обезбеди уступке претњом ограничавања сарадње.
Понуда Ф-35 могла би да учини америчко партнерство привлачнијим у тренутку када се његове предности више не могу узимати здраво за готово.
Практични добици Вашингтона би дошли од дуговечности односа. Напредни борбени авиони захтевају сталне уговоре о подршци, одржавајући Ријад повезаним током целог радног века. Када Саудијска Арабија уложи велика средства у авионе, инфраструктуру и особље, удаљавање од тог система постаје теже и скупље. Уговор о одбрани стога може ојачати везе које трају без обзира на промене администрације и појединачне дипломатске спорове.
Зависност од подршке авионима, међутим, аутоматски се не претвара у спремност да се координира нафтна политика или односи са трећим земљама.
Другим речима, док Вашингтон авионе види као начин за обезбеђивање ближег стратешког усклађивања, Саудијска Арабија види прилику да једноставно ојача своју одбрану.
Где Израел повлачи црту
У међувремену, за Израел је централно питање како би јача Саудијска Арабија утицала на њихову безбедност.
Мало је вероватно да ће Ријад добити Ф-35 са пуним спектром могућности доступних у израелској варијанти, али разлике у опреми и наоружању не би елиминисале сваку забринутост.
Саудијске ваздушне снаге би добиле нове способности, а импликације за регионалну предност Израела зависиле би делимично од тога колико брзо би краљевство могло да овлада авионима и интегрише их у своје оружане снаге.
Јаче саудијске ваздушне снаге не би директно смањиле израелске борбене способности, али би могле да промене релативну равнотежу и ограниче слободу деловања Израела.
Израелски званичници су користили сличне аргументе када су се противили могућој продаји Ф-35 Турској, упозоравајући да би то могло да поремети регионалну равнотежу снага. Тај пример илуструје осетљивост Израела на ширу доступност таквих способности, иако не чини турски и саудијски случај идентичним. Идентитет купца, природа билатералних односа и предложени услови испоруке утицаће на интензитет израелског противљења, наводи Садигзаде.
Очекује се да ће израелски лидери користити дипломатски притисак и подршку савезника у Конгресу како би зауставили продају или обезбедили ограничења.
За Трампа, ово ствара непријатну дилему. Што је понуда Ријаду значајнија, то јачи могу постати израелски приговори, док би свако додатно ограничење уведено да би се уверио Израел могло учинити пакет мање привлачним за Саудијску Арабију.
Како би компромис могао да изгледа и шта ако не успе
Највероватнија следећа фаза су дуготрајни преговори у којима се политичка објава високог профила претвара у конкретне обавезе. Вашингтон ће настојати да заштити осетљиву технологију и пружи гаранције прихватљиве Израелу, док ће Ријад инсистирати на куповини са значајном војном вредношћу која чува његову политичку независност.
Компромис изгледа остваривији ако се ограничења фокусирају на безбедност самог програма, укључујући приступ опреми, руковање подацима и ангажовање са трећим странама. Ако Вашингтон покуша да услови продају широм ревизијом саудијских односа са Кином и Русијом, отпор Ријада ће се вероватно појачати.
Краљевина ће такође морати да одмери вредност капацитета које би стекла у односу на ограничења која су им повезана. Превише захтевни услови могли би да смање привлачност споразума, али одустајање би носило сопствене трошкове, захтевајући алтернативне приступе модернизацији и процену колико би те алтернативе трајале.
Друга могућност је да политичко одобрење остане на снази док се имплементација одлаже на дужи период. Ипак, обећање постепено губи своју моћ да одржи интересовање партнера, посебно ако свако одлагање изгледа као да доноси нови скуп политичких услова.
Потпуни колапс продаје не би значио тренутни прекид у саудијско-америчким односима, који обухватају много више од једног програма наоружања. Ипак, могао би да појача став у Ријаду да чак ни разумевање са америчким председником не гарантује предвидљив исход. Саудијци би тада имали додатни разлог да прошире свој круг добављача и смање своју изложеност одлукама донетим у Вашингтону.
Успешна испорука, међутим, не би гарантовала да ће Саудијска Арабија одустати од напора да уравнотежи односе између конкурентских сила. Могла би да продуби војну сарадњу са Сједињеним Државама, а да притом одржи економске везе са Кином и енергетску координацију са Русијом. Вашингтон би могао да тврди да је задржао виталног партнера, док би Ријад могао да тврди да је независна спољна политика обезбедила нове уступке.
Практични знаци напретка биће договорени услови, обавезно финансирање, припреме инфраструктуре и кредибилан распоред испоруке. Дубљи стратешки исход ће се појавити касније, када се амерички и саудијски интереси поново разиђу око важног питања. Тек тада ће постати јасно да ли је Ф-35 помогао у стварању ближег политичког савеза или је ојачао војну сарадњу између две државе које имају сопствену рачуницу.