Јоже П. Дамијан, познати словеначки економиста, професор на Економском факултету у Љубљани, некадашњи министар у Јаншиној влади, а пре неколико година и кандидат више странака за словеначког премијера, објавио је на свом блогу анализу коју му је припремила вештачка интелигенција. Он је, наиме, вештачку интелигенцију (ВИ, модел ГПТ-5.6 Сол) упитао колика је вероватноћа распада ЕУ, затраживши да то израчуна у процентима.
Добијени резултати сасвим сигурно неће изненадити евроскептике, али су дефинитивно хладан туш за заговорнике уласка Србије у Европску унију. Јер, како се чини, ЕУ би могла да се "раздружи" и постане "окрњена конфедерација" управо у тренутку када би Србија могла да има нешто више шанси да се заиста и придружи "клубу 27" европских држава.
А зашто би се тако дивна "башта", како је ЕУ својевремено тепао њен тадашњи први дипломата Жозеп Борељ, распала у парампарчад?
"Европска унија се више не суочава само са унутрашњим последицама погрешних економских, енергетских и еколошких политика, већ и са могућношћу темељног геополитичког прелома. Уколико би се рат у Украјини завршио јасном руском победом, америчко-израелски сукоб са Ираном неуспехом у остваривању зацртаних циљева, а израелска политика у Гази међународно-правном осудом и политичким падом Бенјамина Нетанјахуа, могле би се истовремено урушити и три основне претпоставке европске политике: вера у трајну америчку надмоћ, ефикасност санкција и морални ауторитет 'поретка заснованог на правилима'".
"Моја централна процена је да је де факто распад знатно вероватнији од оног формалног. Комбинација економског и технолошког заостајања за Америком и Кином, прескупих енергената, ерозије индустријске базе, последица политике штедње након финансијске кризе, неуспешне геополитике и све дубљих политичких подела, већ увелико подрива материјалну и политичку основу интеграције. Питање миграција на то додаје снажан политички мултипликатор: повећава друштвене тензије, јача популистичке и суверенистичке странке и приморава државе на међусобно некомпатибилне националне политике", објашњава вештачка интелигенција.
"Де факто" распад у овој анализи значи да ЕУ формално опстаје, али њене заједничке политике постају претежно декларативне. То представља развој у правцу конфедерације. Са друге стране, "де јуре" распад подразумева излазак више великих држава чланица из Уније, разградњу кључних институција или пак замену садашње ЕУ новом и знатно суженом организацијом.
"У основном сценарију, процењујем укупну вероватноћу де факто или де јуре распада ЕУ на приближно 34% до 2031, 59% до 2036, 74% до 2041, 85% до 2046. и 95% до 2056. године. Праг од 50 одсто вероватноће де факто конфедерализације био би достигнут негде око 2035. године. У пооштреном геополитичком сценарију, укупна вероватноћа расте на приближно 49% до 2031, 76% до 2036, 88% до 2041, 95% до 2046. и 99% до 2056. године. Де факто конфедерализација могла би да почне већ почетком тридесетих година, нарочито уколико би се геополитички неуспех поклопио са новим мигрантским таласом и рецесијом", оцењује ВИ.
Показало се да је вештачка интелигенција основни проблем ЕУ дефинисала знатно боље од њених политичара:
"Основни проблем ЕУ лежи у све слабијој економској основи политичке интеграције. Продуктивност расте спорије него у Америци, Европа заостаје у дигиталним платформама, вештачкој интелигенцији, полупроводницима и кључним технологијама, док истовремено губи уделе на светским тржиштима у корист Кине. Будући да нема заједничку државу, велики фискални буџет и јединствену индустријску политику, она на стратешке промене по правилу одговара регулативом, а не инвестицијама и изградњом нових капацитета. Политика штедње након финансијске кризе ослабила је јавне инвестиције, продубила јаз између севера и југа и учврстила утисак да заједничка правила пребацују трошкове кризе на слабије чланице. Каснији фондови и привремено фискално попуштање то нису исправили. Ако интеграција више не обезбеђује конвергенцију и раст, чланство се све лакше перципира као ограничење националне развојне политике, а не као њен покретач."
Поред тога, енергетска и еколошка политика Брисела, упарена са спољном политиком према Русији, драматично су утицале на деиндустријализацију ЕУ: "Након прекида енергетских односа са Русијом, вртоглаве цене гаса и електричне енергије тешко су погодиле хемијску, металуршку, стакларску, папирну, аутомобилску и друге енергетски интензивне индустрије. Селидба производње у Америку и Азију не смањује нужно глобалне емисије, али зато неповратно смањује европску индустријску, фискалну и политичку моћ. Када се трошкови таквих политика расподеле крајње неравномерно, расте сукоб између индустријских држава, нуклеарних држава, заговорника обновљивих извора енергије и оних чланица које су зависније од фосилних горива. Политика према рату у Украјини везала је ЕУ за максималистичке циљеве за које она сама нема довољну војну ни индустријску базу. Ако би Русија остварила већину својих стратешких циљева, европске владе би морале да одговоре на питање зашто су одбациле дипломатију, пригрлиле високе енергетске и индустријске трошкове и преузеле дугорочне финансијске обавезе без остваривог политичког излаза. Сукоб се не би одвијао само на релацији левица-десница, већ и између источног крила, које би захтевало даљу конфронтацију, и чланица које би тежиле нормализацији односа".
Ову кризу легитимитета додатно продубљују очигледни двоструки аршини: "ЕУ је руску употребу силе осудила готово потпуним економским и политичким прекидом односа, док у случају америчких ратова у Ираку, Авганистану и Либији, као и притисака на Иран и Венецуелу, није предузела ни приближно сличне мере. Слично томе, европска подршка Израелу – упркос поступцима и налазима међународних институција у вези са деловањем у Гази – поткопала је тврдњу да је европска спољна политика утемељена на универзалном међународном праву. Последица тога није само морални крах, већ и губитак европског утицаја на Глобалном југу. У пооштреном сценарију, амерички неуспех против Ирана и повлачење са Блиског истока оголили би европску безбедносну зависност, док би мултиполарни свет смањио способност ЕУ да другим државама поставља политичке и економске услове. Поједине државе чланице би стога тражиле сопствене споразуме са Кином, Русијом, заливским земљама и БРИКС-ом. Заједничка спољна политика свела би се искључиво на ниво декларација", оцењује вештачка интелигенција, позивајући се на феномен миграција као кључни "мултипликатор дезинтеграције".
За Унију би било нарочито фатално уколико би у некој од већих држава дошла на власт влада која би почела да систематски одбацује заједничка правила. Тада би се ова пракса "проширила у само језгро ЕУ". У том случају би се "де факто конфедерализација знатно убрзала, будући да Европска комисија против велике државе чланице не би могла да употреби онакав политички и финансијски притисак какав примењује против мањих држава".
Посебно је индикативно и поређење европске дезинтеграције са распадом некадашње Југославије.
"Поређење са Југославијом не представља најаву насилног распада, већ упозорење у погледу редоследа политичке дезинтеграције. После Титове смрти, економска стагнација, дужничка криза, регионалне разлике и спорови око прерасподеле постепено су уништавали легитимитет савезног центра. Републичке елите су грабиле подршку у својој националној бази тврдећи да заједнички систем користи другима, а иде на њихову штету. У ЕУ би сличну улогу могла да одигра комбинација енергетских трошкова, фискалних трансфера, миграција и супротстављених геополитичких интереса. Миграције не морају нужно да постану главни структурни узрок, али могу постати врућа емотивна и изборно ефикасна тема кроз коју се каналише шире незадовољство. Разлика је у томе што ЕУ нема савезну војску ни централизовану државу, па је насилан распад мало вероватан; међутим, управо због лабавије структуре, њен постепени 'де факто' распад је знатно лакши", закључује вештачка интелигенција.