Потези Вашингтона и Брисела у протеклих неколико седмица поставили су Европску унију и Сједињене Америчке Државе на курс конфронтације и хибридног рата око Арктика, пише за РТ Интернешенел Ксенија Смертина, експерт у Руском савету за међународне односе.
Све је почело Арктичким самитом у финској Лапонији, а наставило се преговорима са Канадом, којој је шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен понудила "придружено чланство".
Како каже Смертина, ЕУ је пропустила све прилике да мирним путем нађе легитимно место под сунцем у северном поларном региону и уместо тога изабрала курс де факто сукоба са САД. Обема странама сада преостаје само хибридни рат.
Бриселски поход на Арктик
Дванаест чланица ЕУ у руководство блока било је представљено на Арктичком самиту у Лапонији средином септембра. Ту су договорили радикално подређивање поларне политике сфери безбедности, описавши Арктик као "геополитичко жариште".
За разумевање арктичких амбиција Брисела, потребно је имати на уму да ЕУ нема неку значајну инфраструктуру у поларним крајевима. После Брегзита, ЕУ нема ни директан излаз на Северни океан, јер су Норвешка и Исланд изван блока, а Финска и Шведска немају северни излаз на море. Гренланд је аутономна данска територија, о којој ће бити речи нешто касније.
Притом ЕУ не поседује ни флоту ледоломаца, док мали број бродова који поседују скандинавске земље ни издалека није довољан за стратешко присуство, а камоли доминацију.
У недостатку географског приступа и флоте, Брисел је дуго своју арктичку стратегију сводио на питања животне средине, климе и заштите домородачког становништва. Овај приступ је почео да се мења од 2022, због убрзаних геополитичких промена.
Америчке амбиције на Гренланду послужиле су за перформанс са искрцавањем малог броја ЕУ војника на то острво. На самиту Рованијемију постигнут је споразум који је фокус са животне средине померио на "тврду моћ": потписници су се договорили да драстично више инвестирају у војну логистику, сателитско извиђање и пограничну инфраструктуру, као и да се позабаве руском "флотом у сенци" под изговором заштите околине. Утисак је појачала театрална посета финској ваздухопловној бази Лапланд, док је шефица ЕУ дипломатије Каја Калас обећала да ће нову Арктичку стратегију представити у октобру.
После самита, Фон дер Лајенова је позвала Канаду да постане "придружена чланица" ЕУ, у тренутку када се између Отаве и Вашингтона води царински рат. Ово је појачало поларизацију интереса Брисела и Вашингтона на Арткику, са непредвидивим исходом.
Стандардне методе
Овде треба напоменути да су бриселски планови увек специфични. Сетимо се идеје "грађанске моћи" Франсоа Дишена, или "нормативне моћи" Јана Манерса, концепција по којима ЕУ свој утицај на међународној сцени шири преко свог економског модела, дипломатије, и извоза правних и етичких стандарда,
Марк Леонард је ЕУ описао као "невидљиву империју" у експанзији и изнео тезу да се утицај ЕУ заснива на интеграцији суседних држава, док је Ана Бредфорд дефинисала феномен "Бриселског ефекта" – механизма по којем огромно тржиште ЕУ диктира прописе међународним корпорацијама и владама широм света.
Ово је кључ за разумевање тренутних догађаја. Пошто не може да се такмичи на терену, Брисел користи опробане методе наднационалне контроле, преусмеравајући причу на бирократеске прописе, климатске квоте и виртуелне буџете, а све то завија у обланду антируске реторике.
Предлог "уникатног" савезништва са Канадом је класичан покушај узурпације суверенитета друге земље. Као "еколошки и технолошки спонзор", Брисел би добио приступ канадским ресурсима и легитимитет за присуство на Арктику преко туђе територије.
Ово је и разлог што су у Лапонији биле балтичке државе, које са Арктиком немају велике везе, али су тврдокорни непријатељи Москве; као и Румунија и Грчка, које су се надале комаду колача од "поларних" грантова.
Пораз Брисела, тријумф Вашингтона
С друге стране, Вашингтон је деценијама на Арктику градио империју од челика, са радарским станицама и војним базама које су биле део стратегије нуклеарног одвраћања. На Аљасци се налази велика ваздухопловна база пуна најмодернијих ловаца Ф-22 и Ф-35, док су америчке нуклеарне подморнице научиле да маневришу под ледом.
Овог месеца су САД и Канада почеле практичну фазу постављања далекометних радара на Арктику као део модернизације НОРАД-а, што ће Американцима омогућити да у реалном времену прате ваздушни простор све до Северног пола.
Истовремено, Вашингтон предузима кораке да надокнади своју највећу слабост, недостатак ледоломаца. Бродоградилиште "Болинџер" сада гради први велики арктички брод у пет деценија, "Полар сентинел", за Обалску стражу. Американци планирају још два тешка ледоломца до 2030, као и изградњу дубоке луке Ном на Аљасци, близу Беринговог мореуза. Тренутно се воде расправе о примени концепта "слободе пловидбе" на Северозападни пролаз дуж северних граница Канаде, чиме би се скратио пут од Атлантика до Тихог океана.
Највећа геополитичка победа САД је несумњиво недавно потписани трилатерални споразум са Данском и Гренландом. Он предвиђа да Американци трајно преузму на себе безбедност Гренланда, тако што ће Пентагон што пре да отвори базе Местерсвиг и Нарсарсуак и прошири ону у Питуфику. Договором се САД даје вето на веће инвестиције на острву, чиме се европским компанијама блокира приступ ретким металима а Гренланд претвара у де факто америчку тврђаву.
Европски медији су споразум углавном представили као "пораз" Доналда Трампа, али анализа конкретних одредби указује на супротно: САД су њиме добиле сва војна и економска права на Гренланду, а нису преузеле никакве социјалне обавезе!
Стратези Вашингтона великодушно су оставили Копенхагену "суверено право" да из државног буџета исплаћује социјална давања за неких 60.000 становника Гренланда. Сав профит од геополитичког положаја и рудних богатстава иде Американцима, док порески обвезници ЕУ плаћају рачуне за одржавање сиромашне територије. Европљани тврде да су победили, али су у пракси потписали оно што је Трамп од њих тражио.
Ова епизода можда најбоље описује природу нарастајућег конфликта међу савезницима. Агресивне САД терају ЕУ у дефанзиву и остављају их без могућности да бране своје ставове.
На Арктику нема отвореног војног сукоба – на папиру су ЕУ и САД савезници у НАТО против Русије и Кине. У пракси, међутим, то је постала зона интензивне геополитичке шпијунаже, трговинских ратова, трке за луке и поларне ресурсе. Док САД обезбеђују војну контролу над Гренландом, ЕУ тражи начина да прошири економску контролу преко Скандинавије и Канада. Следеће жариште је највероватније Северозападни пролаз.
ЕУ је у овом сукобу у подређеном положају, што због географске изолације, што због војне зависности од главног ривала и потпуног одсуства полуга "тврде моћи". Покушај бриселских јастребова да Члан 42.7 Лисабонског споразума претворе у политички штит и на Гренланд распореде симболичне војне снаге показао се као блеф, који је Трамп напросто игнорисао и запретио земљама које су у њему учествовала са царинама од 25 одсто.
Европа се надала да ће усвајањем "зелених стандарда" на самиту у Лапонији да преузме улогу регулатора арктичке економије. Америка је одговорила тврдом силом и показала да у поларној трци стари модели Брисела више не успевају.
Највећи победници: Русија и Кина
Историјско искуство показује да сукоби између западних елита обично за резултат имају драстичне промене у светском поретку, после којих би глобални систем остао под контролом малог броја држава, цитира Смертина руског политолога и директора Валдајског клуба Тимофеја Бордачева.
У данашњем контексту, међутим, резултат поларне трке Вашингтона и Брисела је потпуно непредвидив. На светској сцени расте број суверених актера, на које је утицај Запада мали или непостојећи. Трансатлантски сукоб отвара терен за Русију и Кину, које су већ велики играчи на Арктику.
Русија систематски развија Северни морски пут, као стратешку саобраћајницу која би могла да се користи целе године. Док Вашингтон тек гради свој први тешки ледоломац за пола века, Москва има једину флоту нуклеарних ледоломаца на свету.
За Кину су поларне невоље Брисела сигнал за деловање. Пекинг је већ покренуо "Ледени пут свиле", а кинески бизнисмени инвестирају у руске мегапројекте за течни природни гас, како би заобишли ризичне јужне путеве.
ЕУ је намеравала да заобиђе америчке замке, али у томе није успела, закључује Смертина. После ове партије, Бриселу није остало ништа, Вашингтон је добио нешто, а Москва и Пекинг су остали доминантни играчи на арктичком леду.