Европској унији истиче време за спровођење економских реформи које је пре две године представио бивши шеф Европске централне банке Марио Драги. Уколико блок у томе не успе, суочиће се са изгледима за дугорочно релативно заостајање и претварање у актера другог плана на светској сцени.
Блок је као рок за реализацију кључних елемената Драгијевог плана одредио крај 2027. године. Тај план обухвата потпуно јединствено тржиште са интегрисаним тржиштима капитала и енергетским унијама, већи обим заједничког задуживања и смањење потребе за једногласном подршком држава чланица за велике реформе.
Према подацима Европског савета за политичке иновације закључно са јулом, Европска унија је у потпуности спровела само 15,7 одсто Драгијевих предлога, док је око 40 одсто њих делимично обрађено.
Када је реч о најважнијим мерама, попут јединствених тржишта капитала и енергије, ситуација је још лошија.
Према наводима француског института Монтањ за анализу јавних политика, ЕУ је успешно усвојила законске акте за само три посто тих мера. Европска комисија може да их спроведе само уз сагласност свих држава чланица, што представља изузетно тежак задатак.
Предстојећи изборни циклус у Европи могао би додатно да отежа тај процес. Мало је вероватно да ће владе које излазе пред бираче бити спремне да се одрекну додатног дела суверенитета, а ако избори доведу на власт лидере који нису склони реформама, структура европских интеграција могла би да почне да се распада, сматра Мајк Пикок, бивши директор комуникација у Банци Енглеске и некадашњи виши уредник у агенцији Ројтерс.
Избори
Француска је у центру пажње због избора у априлу.
ЕУ већ убрзано ради на финализацији следећег дугорочног буџета блока (за период 2028–2034) пре одржавања тих избора, страхујући да би они могли довести до формирања владе крајње деснице на челу са Марин ле Пен.
Иако је странка Национално окупљање Марин ле Пен одустала од намере да напусти ЕУ, она је ипак наговестила да жели да смањи допринос Француске буџету Уније и да се изузме из кључних делова енергетске политике, уз истовремено поновно увођење граничних контрола.
У међувремену, Шпанија излази на изборе раније него што се очекивало. Шпански премијер Педро Санчез је расписао ванредне изборе за 29. новембар, након што је парламент прошле недеље одбацио владине уредбе о стамбеној политици усред значајних протеста јавности.
Избори у Италији и Пољској 2027. би могли додатно да закомпликују напоре на реформама, јер лидери можда неће бити вољни да подрже мере које захтевају одрицање од дела националног суверенитета непосредно пред излазак на биралишта.
Ту је и Немачка. Иако владајућа коалиција остаје на власти до 2029. године, све већа подршка крајње десничарској странци Алтернатива за Немачку – која се залаже за чвршће везе са Русијом и строга ограничења имиграције – могла би да успори реформске напоре у највећој економији Уније.
Мере реформе – попут оштријег приступа боловањима и злоупотреби социјалних давања, те постепеног подизања старосне границе за одлазак у државну пензију – нису наишле на добар пријем јавности, што потврђују и недавни изборни резултати.
"Главни закључак је да Немци не желе реформе и да желе да остану у садашњости која се не мења или да се врате у прошлост", написао је Карстен Бржески, главни економиста банке ИНГ, након што је владајућа Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) претрпела тешке губитке на регионалним изборима.
Иако АфД још увек нема владајућу већину, њен брз успон током протекле деценије – којим је постала странка са највећом подршком у Немачкој – не може се занемарити. Нарочито што би њена популарност могла навести владајућу странку да успори реформе које наизглед умањују национални суверенитет.
Изазови
Међу званичницима ЕУ влада осећај велике хитности.
"Тамо где су пројекти од стратешког интереса за Европу, морамо знатно да убрзамо рад", изјавила је прошлог месеца председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен у свом годишњем обраћању Европском парламенту о стању Уније.
Ипак, чини се да не постоји велика спремност за удруживање надлежности и да је Драгијев позив на веће заједничко задуживање у еврозони већ осуђен на пропаст. Кључни изазов сада ће бити то да ли лидери ЕУ могу да остваре унију штедње и инвестиција, као и енергетску унију.
ЕУ, која је иначе склона избегавању ризика, дуго је оклевала са спровођењем реформи, али би наставак такве праксе сада могао да представља један од најризичнијих потеза.