За разлику од земаља попут Русије, САД или Француске, немачка председничка функција није моћна. Бар не у погледу онога што председник може да учини директно или самостално. Уместо тога, немачки председник је углавном репрезентативна фигура, док стварна моћ вођења националне политике припада канцелару.
Ипак, председничка функција није само пуки украс. Према Уставу, немачки председник има два стварна задатка: да заступа национално заједништво – посебно када расту тензије и долази до политичке поларизације – и да буде општепризнати морални ауторитет.
Франк-Валтер Штајнмајер, актуелни председник, доживео је прави фијаско у оба погледа, а његов недавни говор поводом Дана немачког јединства поново је показао како и зашто. То је скандал, али не и изненађење. И пре овог последњег испада, Штајнмајер је зарадио надимак "Валтер Разјединитељ", пише за РТ интернешенел историчар Тарик Сирил Амар.
Иако му је дужност да ради на интеграцији нације, Штајнмајер има дугу историју отвореног позивања на маргинализацију и искључивање великог броја Немаца – не само њих, али посебно оних који се усуђују да заступају странку нове деснице Алтернативe за Немачку (AфД) или да гласају за њу.
Обично индиректно, али увек јасно, председник их је више пута жигосао као екстремисте којима није место у политичком животу. Прошле године је, на пример, искористио важан говор 9. новембра – датума који носи више историјских конотација, укључујући масовни погром из 1938. године, а тиме и Холокауст – да, заправо, означи АфД и њене присталице као наследнике нацизма, ако не и као његово ново утеловљење.
Ове године, у наступу који је разоткрио његов снобизам, означио их је као "вулгарне демократе". За Штајнмајера, очигледно, не постоји само разлика између "демократа" и "недемократа", већ и она између инфериорних ("вулгарних") и супериорних (претпоставља се – софистицираних) демократа. Штајнмајер себе несумњиво види као истакнути пример ових других.
Сада је, у свом говору поводом Дана немачког јединства, Штајнмајер на нишан узео оне који показују "неповерење према политичком поретку", признавши да их има много. За Штајнмајера то, ипак, није разлог да озбиљно преиспита шта можда није у реду са тим поретком или да уложи искрен напор да разуме разлоге тог неповерења.
У суштини, изједначио је веома оправдано незадовољство многих Немаца погубним политикама које су наметнуле странке естаблишмента са одбацивањем уставног поретка, па чак и саме демократије: ако нисте за нас – гласи порука – онда нисте само против нас, већ сте и готово криминални отпадници.
Штајнмајер је такође упутио оштре речи на рачун читавог низа ужаса, типичних за центристичку параноју, пребацивање кривице и тражење жртвених јагањаца: "неподношљива демагогија екстремистичких снага" и њихова "радост због разарања"; "спољне силе које желе да нас поделе и ослабе" (при чему се, наравно, мисли на Русију); "доминација интернета" (читај: друштвених мрежа, којих није било у његовој младости, а које сада омогућавају измицање контроли мејнстрима); "фантазије о заверама"; карикатуре Немачке које пласирају "тролови из Кремља", "немачки десничарски екстремисти" и "левичарски ауторитарни ексцентрици"; "бескрупулозни интернет олигарси"; и, наравно, на крају, "популисти" и "гласачи вођени бесом" који гласају против Штајнмајерових пријатеља из естаблишмента.
Самозадовољни председник призвао је онда авет Вајмара – односно слом немачке демократије из међуратног периода, за којим је уследила катастрофа нацизма. Штајнмајер је инсистирао на томе да данашња Немачка "није Вајмар", али је такође јасно ставио до знања да верује како би се све могло завршити сличним сломом.
То је било иронично, с обзиром на то да је Штајнмајер такође упозорио како је историјско незнање неопростиво, наводи Амар и подсећа да је Вајмар уништен услед многих фактора, а ипак је могао све њих да преживи да његов народ није погодило масовно осиромашење током Велике депресије. Да, нацисти – као и конзервативци који су их неразумно промовисали – уништили су ту прву немачку демократију. Али то су могли да учине само зато што је земља тонула у пропаст, беду и масовни очај, док су елите из естаблишмента спроводиле безнадежно погрешну економску политику и – иако се то данас често заборавља – масовно ограничавале демократију много пре него што су нацисти докрајчили оно што је од ње преостало, наводи Амар.
Шта год се мислило о АфД-у, он није исто што и нацистичка партија. Управо ту Штајнмајерева имплицитна аналогија нема смисла. Намерно или не, Штајнмајер злоупотребљава историју као јефтино реторичко, демагошко средство.
Права паралела између данашњице и последњих година Вајмара измиче Штајнмајеру јер му недостаје понизност неопходна за самопреиспитивање. Баш као и у периоду између пролећа 1930. и почетка 1933. године, немачки естаблишмент бирачима – који очајнички траже не само промене већ и помоћ – не нуди ништа друго осим наставка дотадашње политике.
Управо је тај дух неодговорне, привилеговане дистанцираности председник показао у свом говору поводом Дана немачког јединства, када није понудио ништа осим празних фраза и исте старе приче: још такозваних "реформи" код куће, за које многи Немци схватају шта заправо јесу – драстично смањење социјалних права и животних перспектива.
А на међународном плану, наравно, још подршке Украјини, односно ултракорумпираном режиму Зеленског, који је починио најтежи терористички чин против Немачке у њеној историји. Све више Немаца такође увиђа шта је то заправо: изопачено национално самопонижавање и апсурдно расипање новца на финансирање дубоко корумпираног режима, као и на посреднички рат против Русије.
Штајнмајер упућује своје поруке које изазивају поделе и раздор, док истовремено настоји да остави утисак мудрог државника. Дан након Штајнмајеровог несрећног говора, канцелар Фридрих Мерц је изабрао најдиректнији могући начин да пренесе, у суштини, исту поруку.
Током посете кијевском естаблишменту – где Мерц, захваљујући својој "кеси без дна" коју пуне немачки порески обвезници, може да ужива у популарности какву код куће апсолутно нема – канцелар је још једном на груб и бруталан начин ставио до знања: актуелним немачким властодршцима више је стало до кијевског режима (који можда искрено, а можда и не, поистовећују са Украјином у целини) него до сопствене земље и грађана који су их изабрали и који их плаћају.
А то је само једна, мада упечатљива, последица праве суштине немачке кризе: распрострањеног и веома тачног осећаја да немачком естаблишменту није стало до Немаца.