Три године после напада Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године, војна надмоћ Израела није успела да произведе одржив политички поредак, док је Блиски исток постао нестабилнији и мање предвидљив, оцењује у свој анализи за РТ интернешенел Фархад Ибрагимов, предавач на Економском факултету Универзитета РУДН и стручњак и предавач на Катедри за политичке науке Факултета друштвених наука и масовних комуникација Финансијског универзитета при Влади Руске Федерације.
У анализи поводом треће годишњице напада, Ибрагимов подсећа да је Хамас 7. октобра 2023. убио више од хиљаду израелских грађана и узео стотине талаца, наглашавајући да се тај напад никада не може оправдати.
Истовремено, он сматра да су претерано самопоуздање Израела и уверење у сопствену надмоћ над противницима довели до најтежег безбедносног пропуста у историји земље.
Три године касније, влада премијера Бенјамина Нетанјахуа и даље нема убедљив одговор на питање како рат који је уследио треба да обезбеди дугорочну безбедност Израела.
Војни успеси без политичког решења
Ибрагимов наводи да је главни закључак израелског руководства после 7. октобра био да треба ударати раније, снажније и дубље. Одвраћање је постепено уступило место уништавању војних способности противника и елиминацији њихових лидера, док се рат из Газе проширио на Либан, а потом и на директну конфронтацију са Ираном.
Према његовој оцени, управо се ту налази главна противречност Нетанјахуове политике.
Израел може да уништава командне центре и инфраструктуру, елиминише команданте и заузима територију, али је далеко теже створити политичке и друштвене услове који би спречили поновно појављивање претње.
"Ко ће управљати Газом? На каквом међународном признању ће се та власт заснивати? Како се може обновити свакодневни живот Палестинаца? Шта ће гарантовати безбедност Израелаца када се војска повуче?", пита Ибрагимов, закључујући да, докле год нема одговора на та питања, свака војна победа ствара потребу за новом операцијом.
Убијени су лидери Хамаса Исмаил Ханије и Јахја Синвар, као и лидер Хезболаха Хасан Насралах. У фебруару 2026. године, у америчко-израелским нападима убијен је и ирански врховни вођа Али Хамнеи.
Ибрагимов, међутим, наглашава да губитак руководства, иако нарушава командне структуре и отежава обнављање војних способности, сам по себи не значи нестанак организације или слом државе.
Као пример наводи Иран, који је задржао оперативне способности, док је Моџтаба Хамнеи, син Алија Хамнеија, 8. марта изабран за новог врховног вођу. Према Ибрагимову, смрт дотадашњег лидера није довела до слома Ирана.
Сличан принцип важи и за Хамас и Хезболах, јер те организације нису устројене само као класичне војне формације са вертикалним ланцем командовања, већ представљају шире мреже које укључују социјалне службе, школе, добротворне активности и породичне и друштвене везе.
Зато убијени команданти могу бити замењени, док је друштвено окружење у којем такве организације делују знатно теже уништити војном силом.
Израел војно јачи, регион нестабилнији
Ибрагимов указује да ситуација у Гази на трећу годишњицу напада показује раскорак између војног притиска и политичких резултата.
Споразумом из октобра 2025. обезбеђен је повратак преживелих талаца, а до јануара 2026. враћена су и тела погинулих. Хамас, међутим, није разоружан, прелазак на нови систем управљања Газом није почео, израелски напади се настављају, а израелска војска, према наводима из анализе, контролише око две трећине територије.
Истовремено се променио међународни положај Израела. После 7. октобра Израел је био посматран као земља која је претрпела тежак напад, али да је касније слика разорене Газе, расељеног становништва и хуманитарне катастрофе постепено променила расположење светске јавности.
У истраживањз центра "Пју" из пролећа 2026. у 36 земаља, према којем је у просеку 67 одсто испитаника имало веома негативан став према Израелу, док га је 25 одсто посматрало позитивно. Ставови су се, како наводи, погоршали и у Великој Британији, Италији, Пољској и Аустралији.
Последице се виде и у односима са арапским земљама. Пре рата, нормализација односа са Израелом посматрана је као пут ка технологији, инвестицијама и јачим безбедносним гаранцијама. Сада незадовољство јавности због страдања Палестинаца отежава такво приближавање, док Саудијска Арабија наставља да захтева неповратан напредак ка палестинској државности као услов за нормализацију односа са Израелом. Блиски исток је зато постао мање предвидљив.
Слабљење иранских савезника променило је однос снага, али није успоставило нова и општеприхваћена правила коегзистенције. Државе региона траже додатне безбедносне гаранције и повећавају војне капацитете, док је директни сукоб Израела и Ирана проширио број потенцијалних мета и страна које могу бити увучене у конфликт.
Шта све то значи за Русију
Посебан део анализе Ибрагимов посвећује последицама нове блискоисточне реалности по Русију.
За Москву је, према његовој оцени, пре свега важна стабилност Ирана, који представља самосталног партнера Русије, али и важну карику евроазијских транспортних, трговинских и енергетских мрежа.
Посебан значај има међународни транспортни коридор Север–Југ, чија улога расте као алтернативне транспортне руте. Међутим, рат истовремено повећава његову зависност од способности Ирана да одржи луке, путеве и граничне прелазе у функцији.
Пад владе Башара ел Асада крајем 2024. године такође је значајно променио положај Москве.
Израел је после доласка Ахмеда ел Шаре на власт добио већу слободу деловања у Сирији, проширио своје војно присуство и наставио уништавање сиријске војне инфраструктуре.
За Русију то представља слом претходне регионалне равнотеже и захтева прилагођавање новим околностима. Москва је са новим властима морала да преговара о условима свог војног присуства, а споразуми постигнути у августу 2026. о руским објектима показали су да је одржавање односа и даље могуће.
Економске последице по Русију, према анализи, нису једнозначне. Поремећаји у снабдевању нафтом са Блиског истока могу да одрже високе светске цене и повећају руске приходе од извоза, али продужени рат истовремено повећава трошкове транспорта и осигурања, ремети плаћања и успорава привредну активност у земљама са којима Москва развија односе.
Ибрагимов сматра да такве околности истовремено отварају простор за већу дипломатску улогу Москве, која одржава контакте са Ираном, Израелом и арапским земљама. Међутим, додаје да политички утицај постоји само уколико је дипломатски став поткрепљен практичним деловањем.
Ипак, Нетанјахуова политика није успела да обезбеди дугорочну безбедност Израела. Израел је три године после 7. октобра способнији да изводи војне ударе, али има све више проблема да убеди суседе, па чак и савезнике, да његова политика води ка прихватљивој и одрживој будућности.
Докле год се политички циљеви замењују ослањањем на војну принуду, закључује Ибрагимов, последице рата осећаће се далеко изван граница Израела.