Француски председник Емануел Макрон је ове недеље наступио у "фул" орвеловском стилу. Иако је дуго био миљеник западних медија, Макрон се показао као један од лидера у свету који се највише противе слободи говора.
Ове недеље је изјавио да је "такозвана америчка 'слобода говора' данас – коју су неки промовисали – супротност слободи говора". Када Емануел Макрон држи предавања о слободи говора, то је као када људождер проповеда о веганизму, оцењује амерички професор права и бестселер аутор Џонатан Тарли.
Француска вртоглаво срља ка цензури и криминализацији говора. Њени закони криминализују говор на основу нејасних критеријума који се односе на "подстицање" или "застрашивање" других на основу расе или вероисповести.
На пример, модни креатор Џон Галијано проглашен је кривим пред француским судом због антисемитских коментара изречених у једном париском бару.
У другом случају, отац француске конзервативне председничке кандидаткиње Марин ле Пен кажњен је новчаном казном јер је припаднике ромске мањине назвао "смрдљивим". Један француски тинејџер оптужен је због критиковања ислама као "религије мржње".
Многи су били згранути када је Макрон славио живот Брижит Бардо као живот који је "оличење слободе". Француска влада је више пута кривично гонила Бардо због њених ставова.
Макроново величање "живота у слободи" Брижит Бардо подсећа на реакцију француских званичника на масакр уредништва сатиричног часописа "Шарли Ебдо", наводи Тарли. Након што је годинама прогонила жртве кривичним истрагама, француска влада је организовала марш за слободу говора. Као што се и очекивало, тај догађај – убиство које су починили исламски екстремисти – потом је искористила за додатно сузбијање слободе говора.
Макрон је такође подржао појединце попут свог савезника Тјерија Бретона – који се такође противи слободи говора – у настојању да се глобално прошири домет озлоглашеног Закона о дигиталним услугама (ДСА) ради ограничавања говора, укључујући и говор Американаца и америчких компанија.
У свом најновијем залагању за цензуру, Макрон посеже за старом флоскулом да, ако сви могу слободно да говоре, онда нико не може слободно да говори. "Нема слободе ако не постоји граница моје слободе, која почиње тамо где почиње слобода других и поштовање заједничког оквира. То знам када шетам улицом: моја слобода не може значити да вас ударим, увредим или уништавам јавни простор који сви делимо", рекао је.
Та изјава је изузетно речита. Она показује како се у Француској чак и говор који се сматра "увредљивим" третира као кривично дело.
Од тада, Француска предњачи у ограничавању слободе говора на Западу, уз законе који све више сужавају тај простор. Француска редовно покреће поступке против људи због политичког и верског говора, укључујући комичаре и оне који критикују полицију.
Проблем је што Макронов инстинктивни отпор према слободи говора деле многи у Европској унији и САД.
Закон о дигиталним услугама забрањује говор који се сматра "дезинформацијом" или "подстицањем". Када је закон усвојен – упркос осудама многих који се залажу за слободу говора – извршна потпредседница Европске комисије Маргрете Вестагер прославила је тај тренутак изјавом да то "више није само парола – да оно што је незаконито у стварном свету треба третирати као незаконито и на интернету. Сада је то стварност. Демократија се вратила."
Упркос непопуларности у Француској, Макрон остаје миљеник естаблишмента и медија у Сједињеним Државама где често пропагира своје ставове о слободи говора. Тако је у једном обраћању Конгресу позвао на заједничку борбу против "лажних вести" и изјавио: "Демократија подразумева истинске изборе и рационалне одлуке. Извртање информација представља покушај да се нагризе сам дух наших демократија".
Конгресмени су, наводи Тарли, аплаудирали блажено несвесни да он заправо говори о цензури.
Тврдња да "више говора" заправо значи "мање говора" представља оксиморонску тезу покрета који се противи слободи говора. У историји није постојао ниједан систем цензуре који је успео да угуши неку идеју или покрет. Уместо тога, такви системи су само давали већу моћ политичарима попут Макрона да ућуткају критичаре и застраше противнике.
На крају, једино право решење за лош говор јесте бољи говор. Јавност је способна да сама одреди своје вредности и одмери супротстављена мишљења, без строгог надзора владе.
Слобода говора делује као сопствено средство за "дезинфекцију". У крајњој линији, омогућавање људима не само слободног истраживања већ и слободног изражавања усмерава човечанство ка истини. Мржња и предрасуде су вредности које су саме по себи погрешне и које се обично урушавају када се суоче са отвореном и темељном дебатом, наводи Тарли.
То не значи да ће се тиме елиминисати расизам, сексизам или други облици мржње. Ни цензура ни слобода говора не могу од свих људи учинити боље особе. Међутим, оно што Макрон пласира јесте она иста, излизана и непоштена тврдња да је слобода говора штетна и да влада мора да контролише шта људи виде и говоре у јавном дискурсу.
Француска је нација где још одјекује "слобода, једнакост, братство". Међутим, у данашњој Француској, "слобода" остаје вредност у опадању. Индивидуална права вероисповести и говора се рутински жртвују у име "једнакости" и "братства", закључује Тарли у објави на свом блогу.