Током недавног Европског самита о Арктику у Рованијемију у Финској, европски лидери обукли су војне униформе како би послали једногласну поруку о својој спремности за рат са Русијом. Призор је, узгред, био више него гротескан.
Руска Федерација, подсећа бразилски публициста Лоренцо Караско на сајту "Фондација стратешке културе", поседује огроман нуклеарни арсенал и напредне ударне системе, укључујући и хиперсоничне ракете; сваки директни рат између НАТО-а и Русије укључивао би снаге способне да изазову разарање цивилизацијских размера.
Међутим, оно што има Русија недостаје Европи. Као прво, у европској ратној реторици постоји елемент мимикрије, претварања, наставља Караско, јер Европи недостају индустријски капацитети неопходни за одржавање дуготрајне војне мобилизације.
Европа се игра са могућношћу самоуништења
Несумњиво, Европа је последњих година уложила огромне напоре да обнови своје залихе, повећа производњу муниције и поврати индустријске капацитете. Али то је недовољно.
Ипак, упозорава овај аутор, најозбиљнији проблем није индустријски, а ни војни, већ стратешки: "Третирање директног сукоба са Русијом као пуке спољнополитичке опције није чин храбрости; то представља играње са могућношћу самоуништења."
За то време, док су европски лидери позирали у маскирним униформама, медији на Западу су понављали већ до бола излизани рефрен о томе како се Русија спрема да нападне Европу - упркос често понављаним изјавама руских званичника, укључујући и председника Путина, да Русија нема такву намеру.
Али, ако Европа заиста жели рат, упозорио је руски министар спољних послова Сергеј Лавров, познат по својој дипломатској уздржаности, тај рат ће се разликовати од оног који Русија тренутно води на тлу Украјине.
И, додао је, биће веома кратак.
"Ми (Европа) смо рајски врт, остало је џунгла"
Шта је узрок тако погрешним представама европских елита о свету који нас окружује? Ко финансира такве представе и коме је потребна стална атмосфера ратних претњи?
Или, како се пита овај новинар, зашто се чини да политички поредак, суочен са очигледном кризом легитимитета, у рату проналази један од последњих наратива како би ЕУ оправдала сопствени опстанак.
Пре свега, разлог је беспримерна охолост, дрска ароганија, коју је савршено изразио бивши шеф европске дипломатије Жозеп Борељ: "Ми (Европа) смо рајски врт, остало је џунгла."
Истина је да садашње европске елите чине сасвим просечни или потпросечни људи. Енглески историчар Арнолд Тојнби разликовао је креативну мањину од доминантне мањине. Креативна мањина предводи јер нуди одговоре који мобилишу народе и људе. Њен ауторитет проистиче из способности да одговори на историјске изазове и да створи нове облике организације и културе. Када елита изгуби ту способност да замишља, ствара и убеђује, то је обично знак да се једна ера ближи крају.
Када та способност ишчезне, каже Караско, на историјску сцену ступају доминантне мањине – оне која више никог не инспиришу, већ се одржавају путем контроле. Убеђивање постепено замењује дисциплина, машту администрација, визију пропаганда, а поверење страх.
Управо то је случај са данашњом Европом.
Европске фиктивне представе о рату
Тренутне ратнохушкачке фантазије европских елита нису само пуко политичко позирање, пише бразилски аутор, већ представљају конкретну опасност самоуништења европске цивилизације.
Европа је вековима била епицентар западне цивилизације, преживела је два светска рата и из прве руке је сазнала шта значи претварање политичких ривалстава у ратове уништења.
Можда бисмо због тога могли да очекујемо да европски лидери први схвате да рат између нуклеарних сила не пружа другу шансу за исправљање погрешних процена. Ипак, наставља Караско, сада их видимо како се поигравају војним симболима, мобилизационом реториком и егзистенцијалним непријатељима.
То је, наравно, само европска фикција о рату, иза које се крије њихова неспособност да заиста схвате шта такав рат подразумева. Рат није сеоски вашар, ни театрално позирање у парадним униформама, већ, пре свега, дубоко трагична реалност. Уколико сукоб измакне контроли, додаје Караско, цену неће платити само владе, странке или војни савези, већ и сама цивилизација коју овакви лидери наводно бране.
"Агенти руске звери"
Стварни циљ европских политичких елита је да сузбије долазак нових политичких снага, које оптужују да су страни агенти – у овом случају, "агенти руске звери".
На још дубљем нивоу, ова криза није само ствар легитимитета групе европских лидера, већ она утиче на сам систем који их је довео на власт – а управо је тај систем доспео у своју терминалну кризу, пише бразилски новинар.
Оно што се крије иза ових химера је криза либерално-финансијског система, организованог око "независних" централних банака, растућа аутономија финансијске моћи од националних заједница и економска концепција, која је током деценија прогресивно померала центар богатства са производње на финансијску добит.
Овај систем, иначе, има историјске корене у формирању англо-холандског трговачког и финансијског поретка 17. и 18. века – поретка који је касније пројектован на већи део света, путем британских, а касније америчких империјалних и финансијских структура.
Секуларна религија пропадајућег либералног поретка
Либерална политика се у међувремену претворила у неку врсту секуларне религије, лишене било каквог обећања о будућем "искупљењу". Ова стерилност елита се, додаје бразилски новинар, огледа у просечности садашњих лидера, који делују као администратори поретка у кризи него као креатори нове политичке стварности.
Велики политички покрети 19. и 20. века, чак и када су читава друштва водили у катастрофу, ипак су обећавали неки облик историјског искупљења: бескласно друштво, националну величину, царство, револуцију, "новог човека"...
Секуларна религија пропадајућег либералног поретка више не нуди чак ни то. Она захтева жртве, али без обећања о "будућем рају": осиромашење у име стабилности, губитак суверенитета у име (непостојећих) "правила", деиндустријализацију у име ефикасности и "заштиту" животне средине, као и цензуру у име демократије.
На крају, она прихвата и ризик од рата како би сачувала поредак чију сврху више не може да објасни. У том тренутку, каже Караско, политика престаје да штити друштво и, уместо тога, захтева да се друштво жртвује како би одбранио систем; очување постојећег поретка постаје много важније од опстанка људи који живе под његовим теретом.
Ово је, можда, примећује овај аутор, један од најдубљих знакова цивилизацијске исцрпљености Европе. Елита престаје да буде креативна и више не може да замисли будућност различиту од пуког настављања сопственог опстанка.
Европа на историјској прекретници?
Криза је у пуном обиму већ наступила, али она етимолошки значи тачку одлуке, разрешења. Ствари се могу развијати у једном или другом правцу.
Што више елите подбацују, оне захтевају више моћи. Што су мање способне да замисле будућност, то драматичније приказују садашњост као егзистенцијалну борбу.
Та забуна спада међу најопасније грешке које једна елита може да направи, упозорава он. Јер, институције, економски режими и политички системи су само историјске творевине; цивилизације су далеко веће од њих.
То не мора да означи смрт европске цивилизације. Цивилизација, ниједна цивилизација, није осуђена на неизбежну пропаст. Европа је, заправо, на историјској раскрсници: или ће је садашње елите увући у рат, на пут без повратка, или ће се појавити сасвим другачије снаге, отворене ка новим идејама и обнављању принципа који су деловали заборављено.
Европа мора да изабере: или ће поћи путем смрти, или ће смоћи снаге да се усправи. Јер губитак одређене визије поретка не значи и крај људске маште, закључује Караско.
Сви путеви су сада отворени. Од Европљана се очекује да дају одговор, а од одговора на то питање зависиће да ли ће Европа наставити да корача путем самоуништења.