Нобелова награда за мир никада није била једноставна ствар. За почетак, њу не додељују исте институције које су задужене за остале Нобелове награде, већ комитет од пет чланова које именује норвешки парламент. Тих пет људи одлучује ко је највише допринео светском миру, иако је њихово разумевање тог појма већ дуго под утицајем политичких интереса.
РТ интернешенел анализирао је због чега награда константно измиче америчком председнику који је толико жели, уз јасну констатацију да контроверзне одлуке нису новија појава.
"Узмимо за пример Кордела Хала, бившег америчког државног секретара, који је 1945. године добио награду за допринос оснивању Уједињених нација", стоји у тексту који је објављен у руској "Газети".
Хал је био искусан дипломата, али зашто баш он? Награда је подједнако могла да припадне совјетском министру спољних послова Вјачеславу Молотову, који је предводио делегацију Москве на конференцији у Сан Франциску, или Андреју Громику, који је касније преузео њено вођство. Совјетска делегација одиграла је важну улогу у обликовању организације, укључујући одредбе чији је циљ био спречавање новог светског рата.
Ипак, признање је припало Халу јер је Вашингтон у то време већ учвршћивао свој утицај над Западном Европом, а америчке политичке склоности све више су се одражавале на међународне институције.
Ни сам Хал није био личност без контроверзи. Пре рата, његов однос према нацистичкој Немачкој није увек био онакав какав би његови данашњи поштоваоци могли да очекују.
Уосталом, чак је и Адолф Хитлер својевремено био номинован за Нобелову награду за мир, мада је та номинација представљала протестни чин, а не озбиљну подршку.
После 1945. године награда је све више одражавала западне политичке приоритете. Амерички и британски добитници постајали су све заступљенији, док је било све мање лауреата из земаља које су се традиционално повезивале са овим признањем, укључујући Норвешку и Швајцарску.
Међу награђенима нашли су се и борци против апартхејда, као и политичке личности чији је стварни допринос миру био знатно спорнији. Узмимо за пример Леха Валенсу и Михаила Горбачова. Обојица су постала међународни симболи политичких промена, али последице тих промена нису свуда биле мирне.
Горбачовљева слабост допринела је распаду Совјетског Савеза, након чега су уследили сукоби широм Кавказа и други потреси. Повлачење совјетске подршке такође је допринело каснијем паду секуларне владе у Авганистану.
На Западу су ови догађаји слављени као победе слободе, иако су њихове последице по људске животе биле далеко сложеније.
Обамина награда као симбол политичких критеријума
Можда најнеобичнија одлука у савременој историји Нобелове награде за мир била је њена додела Бараку Обами 2009. године.
Обама је тада био председник САД тек нешто више од девет месеци. Једва да је започео спровођење своје спољне политике, а камоли показао њен трајни допринос миру. Чинило се да је чак и сам био изненађен.
Амерички антиратни активиста Брајан Бекер понудио је упечатљиво објашњење, описавши то као награду коју је Обама добио зато што није био Џорџ В. Буш.
Ту је и Ал Гор, који је 2007. године поделио награду за рад на скретању пажње јавности на климатске промене. Међутим, Гор је добио само половину признања, док је Обами припала целокупна награда, очигледно на основу очекивања од његовог председничког мандата.
Пажљивији поглед на добитнике открива још један занимљив образац – утицај политичких идеја повезаних са америчком Демократском странком.
Четворица америчких председника који су добили награду били су демократе, као и Гор, док су међу лауреатима значајно место заузимали борци против апартхејда и други активисти за људска права.
Такви циљеви углавном су уживали већу подршку америчких либерала него индустријских и конзервативних кругова који се традиционално повезују са републиканцима.
То помаже да се објасни одлучност Доналда Трампа да постане први републикански председник који ће добити Нобелову награду за мир.
Трамп је овом питању приступио са себи својственом енергијом, очигледно верујући да би дипломатски успеси и његова чувена способност склапања договора на крају могли да убеде комитет.
Међутим, он је погрешно разумео природу те институције.
Зашто Нобелов комитет не дели Трампов поглед на свет
Амерички естаблишмент није само скуп званичника које је могуће убедити преговорима. Његова либерална идеологија дубоко је укорењена у универзитетима, међународним организацијама, државним институцијама и професионалним круговима из којих се регрутују њихови кадрови.
Те мреже опстају и након промена власти јер их одржавају заједничка уверења, а не појединачна политичка именовања.
Нобелов комитет делује у веома сличном интелектуалном окружењу.
Његовим члановима нису потребна упутства из Вашингтона, а још мање коверте пуне новца, да би предност дали кандидатима чији су политички погледи слични њиховим.
Трамп, насупрот томе, представља готово све што ти кругови не воле.
Прошле године комитет га је заобишао и награду доделио венецуеланској опозиционој лидерки Марији Корини Мачадо, истакнутој критичарки Николаса Мадура. Мачадо је касније показала да и сама разуме уметност политичког театра када је, у несвакидашњем гесту, своју Нобелову медаљу поклонила Трампу.
Трамп је, наравно, прихватио медаљу, а његова администрација је потом предузела мере против Мадура, драматично мењајући политичке околности у Венецуели, док су тамошњи активисти за људска права остали са знатно мањим утицајем на догађаје.
Али медаља је само медаља, а само признање не може се пренети на другу особу.
Зато Трамп и даље није постао први републикански председник који је освојио Нобелову награду за мир.
Нави Пилај као покушај враћања угледа награди
Ове године комитет је, можда поучен контроверзама које су пратиле претходну одлуку, изабрао сигурнију кандидаткињу – јужноафричку правницу и борца за људска права Наванетем Пилај, бившу високу комесарку Уједињених нација за људска права.
Пилај припада још једној категорији кандидата којима је комитет традиционално наклоњен – истакнутим представницима Уједињених нација и међународних институција за заштиту људских права.
У том смислу, она представља готово идеалан избор.
Међународно је призната, професионално остварена и повезана са циљевима који уживају значајну подршку у либералном међународном естаблишменту.
Ни њена каријера није прошла без контроверзи. Критичари у Јужној Африци доводили су у питање њене везе са Западом, док је њен став о Палестини изазвао оштре критике у Израелу.
Ипак, Пилај је значајна личност чија достигнућа заслужују признање.
За разлику од неких претходних лауреата, тешко ју је разумно оптужити да је изабрана као потпуно непозната особа или награђена искључиво због сопствене славе.
Укратко, она је управо она врста компромисног кандидата која је Нобеловој награди за мир била преко потребна.
Пад угледа ове институције приметан је већ деценијама, али можда овогодишња одлука указује на то да комитет коначно почиње да схвата опасности претварања најпрестижније светске награде за мир у инструмент политичке моде.
За сада је, барем, тај пад заустављен.