Уништавање гасовода није нужно ратни злочин. Али ако је реч о цивилној инфраструктури која не представља законити војни циљ, њено намерно разарање током оружаног сукоба може бити управо то. На тој правној разлици почива једно од најосетљивијих суђења у Немачкој, које почиње сутра, 14. октобра пред Вишим земаљским судом у Хамбургу.
На оптуженичкој клупи наћи ће се бивши украјински официр Сергеј Кузњецов, кога немачко тужилаштво терети за учешће у саботажи гасовода "Северни ток 1" и "Северни ток 2", изведеној у септембру 2022. године. Осим за изазивање експлозије, уништавање инфраструктуре и ометање јавних служби, Кузњецов је оптужен и за ратни злочин – напад војним средствима на заштићене цивилне објекте.
Како у анализи објављеној на порталу "Дипломаси енд ло" објашњава правник међународног јавног права и аналитичар Едмарверсон А. Сантос, питање које се поставља пред немачким судом превазилази утврђивање идентитета непосредних извршилаца саботаже: може ли се уништавање инфраструктуре која доноси приход противничкој држави оправдати војном нужношћу?
Да ли је гасовод војни циљ ако доноси новац за рат?
Према наводима немачког тужилаштва, операцију су планирали припадници украјинске војске, поступајући по инструкцијама украјинских државних власти. Циљ је био спречавање будућег извоза руског гаса и ускраћивање прихода Москви, који би могли бити искоришћени за финансирање војних операција. Међутим, управо то образложење отвара озбиљан правни проблем.
Међународно хуманитарно право не дозвољава напад на цивилну инфраструктуру само зато што њено функционисање доноси економску корист противничкој држави. Да би објекат био законити војни циљ, мора значајно доприносити војним дејствима, а његово уништење мора донети одређену војну предност. Другим речима, чињеница да нека држава приходе од продаје гаса може да употреби за војску није сама по себи довољна да гасовод постане легитимна мета.
То је, према анализи Сантоса, суштина правног става који је Савезни врховни суд Немачке заузео у децембру 2025. године, одлучујући о притвору оптуженог. Суд је тада одбацио тумачење према којем потенцијални приходи од гаса, који би могли бити употребљени за војне расходе, аутоматски претварају комерцијалну инфраструктуру у војни циљ.
Та одлука није представљала утврђивање кривице, али је поставила важан правни оквир за предстојеће суђење.
Гас није текао, али су цеви биле исправне
Посебну тежину овом случају даје чињеница да у тренутку експлозија, 26. септембра 2022. године, ни "Северни ток 1" ни "Северни ток 2" нису испоручивали гас.
Испоруке преко првог гасовода биле су обустављене, док други никада није пуштен у комерцијални рад. Ипак, оба система била су технички функционална и садржала су природни гас под притиском. Експлозијама у близини данског острва Борнхолм тешко је уништила три од четири цеви.
То значи да саботажа није прекинула постојећи проток гаса, већ је онемогућила будуће испоруке. Ова разлика је важна јер се поставља питање какву је конкретну војну предност уништавање гасовода могло донети у тренутку када они нису били у функцији.
Сантос указује и на шири проблем: ако би сваки економски објекат који потенцијално пуни државни буџет могао бити проглашен војним циљем, граница између цивилне економије и војне инфраструктуре постала би готово бесмислена.
Занимљиво је и то да, иако су се експлозије догодиле изван немачких територијалних вода, немачки суд је оценио да постоји основ за надлежност немачког правосуђа, будући да су последице саботаже погодиле и инфраструктуру повезану са немачком територијом.
Москва није добила доказе
Према наводима немачких истражитеља, за саботажу је коришћена једрилица "Андромеда", изнајмљена у Немачкој уз помоћ лажних докумената.
Осумњичени тим, према досадашњим судским налазима, чинило је седам особа, укључујући рониоце, стручњака за експлозив и Кузњецова, коме се приписује координациона улога. Он негира умешаност, док су украјинске власти одбациле тврдње о учешћу државних органа у саботажи.
Одбрана је, између осталог, покренула питање да ли је операција могла представљати законито војно дејство у оквиру оружаног сукоба. Међутим, како се истиче у правној анализи, право државе на самоодбрану не значи да су сва средства употребљена у ту сврху – дозвољена.
Чак и ако би се утврдило да је операцију наредила украјинска држава, то само по себи не би искључило кривичну одговорност учесника. Истовремено, евентуална осуда Кузњецова не би аутоматски значила и правно утврђивање међународне одговорности Украјине. Реч је о два одвојена питања.
Москва тражила доказе, али није добила приступ истрази
У читавом случају постоји и важна дипломатска димензија: Русији, чија је енергетска инфраструктура уништена, годинама немачке власти нису омогућиле приступ материјалима истраге. Москва је у више наврата тражила правну помоћ и сарадњу од Немачке, као и од Данске и Шведске, које су такође водиле истраге.
У документу достављеном Уједињеним нацијама Русија је навела конкретне захтеве упућене немачким властима, укључујући захтев Федералне службе безбедности из августа 2023. године, и оптужила Берлин за одбијање сарадње у истрази коју Москва квалификује као истрагу међународног тероризма.
Руски представник при УН Василиј Небензја изјавио је у августу 2025. године да је Москва више пута контактирала Немачку, Данску и Шведску, али да није добила приступ истражним материјалима. Како је објаснио, руска страна добијала је само формалне одговоре који су у суштини представљали одбијање сарадње.
Пресуда која би могла да превазиђе један случај
Суђење у Хамбургу неће нужно дати одговор на сва питања о саботажи "Северног тока". Суд ће пре свега утврђивати да ли је Кузњецов учествовао у операцији и да ли су испуњени услови за његову кривичну одговорност. Неће бити обавезан да реконструише улогу свих могућих учесника, нити да решава питање међудржавних репарација.
Ипак, правни значај поступка могао би бити знатно шири. Јер ако се прихвати становиште да је цивилна инфраструктура законита мета само зато што њени приходи могу финансирати рат, онда се поставља питање где престаје економски притисак на противника, а где почиње недозвољено разарање цивилних објеката.
Управо зато суђење за "Северни ток" није само прича о експлозиву, рониоцима и једној једрилици. То је и испит граница међународног хуманитарног права – и питање да ли се уништавање енергетске инфраструктуре може оправдати политичким и војним циљевима онога ко је напад извео.