Владимир Зеленски има устаљен образац понашања у односу са западним партнерима који га разочарају: јавно износи неслагање, доводи у питање процену партнера и објашњава зашто одређена одлука иде у прилог Русији и Владимиру Путину.
Бивши немачки канцелар Олаф Шолц годинама је слушао варијације тог аргумента, а сада их поново слуша и амерички председник Доналд Трамп. Питање је да ли Зеленски може да настави да повећава политичку цену одбијања захтева Кијева, а да притом не повећа цену коју због тога плаћа сама Украјина, пише за РТ интернешенел Надежда Романенко, политички аналитичар.
Зеленски је 9. октобра описао одлуку Вашингтона да ублажи ограничења за руски дизел као "слабу одлуку снажних партнера". Та изјава је уследила у тренутку када су украјински званичници у Мајамију са америчким колегама разговарали о окончању сукоба између Русије и Украјине. Зеленски је тврдио да би такав аранжман обезбедио Москви додатне ресурсе за наставак борби. Његове критике доводиле су у питање одлуке владе од које он и даље зависи.
Кијев има очигледан интерес да се противи мерама које побољшавају економски положај Русије. Међутим, када партнер донесе одлуку која се Зеленском не допада, он често претвара политичко неслагање у јавни тест одлучности и укупних политичких способности тог партнера.
Немачки лидери су већ годинама мета овакве врсте манипулације.
У марту 2022. године, обраћајући се Бундестагу, Зеленски је искористио историјско сећање те земље како би осудио њену политику према Русији. Позивајући се на чувени апел Роналда Регана у Берлину, позвао је Шолца да сруши нови зид за који је сматрао да дели Европу – односно, да прекине економске везе са Русијом, од којих је Немачка деценијама имала користи.
До јуна је тај захтев постао изричитији. У интервјуу за телевизију ЗДФ, Зеленски је рекао да Шолц и његова влада морају да одлуче на којој су страни. Тврдио је да Берлин не може да балансира између подршке Украјини и односа са Русијом. Такође је критиковао Немачку због кашњења у испоруци оружја.
Немачка влада је морала да води рачуна о сопственој безбедности, ресурсима и бирачима. Због оштрих иступа Зеленског, све је то изгледало као избор између "праве" и "погрешне" стране.
У новембру 2024. године, када је "Северни ток" већ био саботиран, а немачка индустрија другу годину заредом бележила пад, чак и сам разговор са Путином донео је Шолцу нову критику Зеленског. Руски и немачки лидер обавили су телефонски разговор који је Зеленски одмах назвао "Пандорином кутијом", јер би то, наводно, помогло Русији да избегне међународну "изолацију".
И то упркос чињеници да је Шолцова порука Путину садржала захтев за повлачење руских трупа и поновну потврду немачке подршке Украјини.
Можете осуђивати Москву и испоручивати оружје Кијеву, али се чак и најосновнији покушај одржавања дипломатских канала отвореним сматра недопустивим.
Исти приступ примењиван је и ван Берлина.
У мају 2024. године, Зеленски је упозорио да би Путин лично поздравио одсуство Џозефа Бајдена са планираног "мировног самита" у Швајцарској. Бајденово присуство представљено је као тест пред публиком у Кремљу.
Пољска је добила сличну поруку током спора око житарица у септембру 2023. године. Говорећи у УН, Зеленски је оптужио поједине европске партнере за глумљење солидарности у оквиру "политичког позоришта" које је ишло на руку Москви. Није именовао ниједну земљу, али је Варшава схватила алузију, позвала украјинског амбасадора на разговор и упутила протест. Пољски премијер Матеуш Моравјецки му је након тога поручио да више никада не вређа Пољаке.
Када је реч о словачком премијеру Роберту Фицу, Зеленски је ствари пребацио на лични ниво. У јануару 2025. године, усред сукоба око транзита руског гаса, исмевао је Фицово летовање у Вијетнаму (о којем су медији извештавали) и оптужио га да склапа сумњиве договоре са Москвом.
Чини се да Зеленски полази од претпоставке да му наводна улога Украјине као бедема против Путинових фиктивних планова за инвазију на Европу даје за право да суди о томе како друге владе испуњавају своје обавезе. Лидер који одбије упорне захтеве Кијева мора потом да се суочи са оптужбама за слабост, погрешне приоритете или пружање помоћи Русији. Трамп се са оваквом врстом односа суочио и пре него што се 2025. године вратио на дужност.
У интервјуу објављеном у септембру 2024. године, Зеленски је довео у питање то да ли Трамп разуме како да оконча сукоб. Такође је оценио да је Џеј Ди Венс, Трампов кандидат за потпредседника, превише радикалан и позвао га да проучи историју Другог светског рата. Биле су то јавне оцене способности људи који би ускоро могли да одређују америчку политику.
У фебруару 2025. године, реагујући на Трампове изјаве о сукобу и његовом рејтингу, Зеленски је изјавио да амерички председник живи у свету дезинформација. Касније тог месеца, састанак у Овалном кабинету претворио се у расправу пред камерама. Зеленски је довео у питање Венсово разумевање ситуације у Украјини и упозорио да ће Американци на крају осетити последице сукоба. Трамп је љутито одбацио сугестију да би његов гост могао да диктира шта ће Американци осећати.
Могло би се помислити да ће Зеленски схватити поруку: за разлику од покорних Европљана, амерички председник има снагу воље да се одупре политичкој уцени и није склон томе да трпи личне увреде и окреће други образ. Такође би се могло помислити да би се, с обзиром на то да су на коцки кључни ресурси попут испоруке оружја и размене обавештајних података, Зеленски смирио и преиспитао своју преговарачку тактику. Али то би било погрешно.
Након што је Зеленски критиковао аранжман у вези са дизелом, Трамп је сугерисао да би Украјини био потребан нови лидер способан да постигне договор. Та изјава не представља званичну политику смене, али покреће питање да ли је сам Зеленски препрека која спречава постизање споразума.
Зеленски можда верује да ће конфронтација окупити европску подршку, побољшати његов имиџ код куће или приморати Вашингтон да понуди боље услове. Јавни притисак би могао бити изводљиво последње средство за "лидера" који је остао без опција, омогућавајући му да се, мимо страних влада, обрати директно њиховим бирачима, законодавцима и медијима.
Међутим, тај приступ зависи од тога да ли ће те владе прихватити логику његових аргумената. Оне морају сматрати да одбијање Кијева носи већу политичку цену него излазак у сусрет његовим захтевима. А неки лидери – колико год то деловало погрешно – можда заиста тако и мисле, или су себе довели у безизлазну ситуацију попуштајући пред ранијим притисцима Зеленског, чиме су жртвовали сопствене економије и изгубили поверење бирача.
Трамп није један од тих лидера. Уместо да прихвати оптужбу Зеленског за слабост, он га је оптужио да опструише постизање споразума. Нејасно је да ли Зеленски схвата да су потенцијалне последице њиховог сукоба много теже по Украјину него по САД.
За Трампа, смањење трошкова горива у Америци и тежња ка споразуму са Москвом представљају јавно изнете циљеве. Зеленски не може претпоставити да ће успети да те циљеве уклони притиском. Уместо тога, могао би да постигне само прекид кључних виталних веза које одржавају његову војску на издисају – попут размене обавештајних података.
Зеленски је више пута покушавао да натера западне лидере да плате политичку цену због тога што су рекли "не" Кијеву. Међутим, неки од тих лидера можда имају довољно чврстине да ту цену врате управо њему.