Нешто фундаментално се променило у Европи последњих месеци. Владе широм континента почеле су да проширују овлашћења обавештајних агенција темпом који би било тешко замислити пре само неколико година.
Немачка се спрема да својој страни обавештајној служби да далеко оперативнију улогу. Холандија проширује способност својих обавештајних агенција да проактивно делују против непријатељских актера. Аустрија проширује своју дефиницију шпијунаже. Шведска обнавља своју архитектуру страних обавештајних служби.
Узето заједно, ово представља европски покрет за секуритизацију: више активности се редефинише као безбедносни проблеми, више институција се уводи у безбедносни апарат, а обавештајне службе се трансформишу из организација које првенствено прикупљају информације у агенције од којих се све више очекује да делују, пише за РТ интернешенел Ладислав Земанек, стручњак Валдај клуба.
Безбедносни естаблишмент Западне Европе потресла су два догађаја: континуирана перцепција асертивнијег и опаснијег међународног окружења и растућа политичка неизвесност око улоге Америке у европској безбедности под председником Доналдом Трампом.
Трамп је променио ток разговора
Психолошки шок догодио се у марту 2025. године, када је Трампова администрација привремено обуставила размену америчких војних и бојних обавештајних података са Украјином Владимира Зеленског.
Деценијама је европско безбедносно планирање почивало на претпоставци да ће амерички обавештајни капацитети бити доступни када стратешки улози постану озбиљни. Одједном, више нису могли бити сигурни да ће се на то ослањати.
Касније 2025. године, Холандија је наводно престала да дели одређене информације са америчким колегама усред забринутости због политичког мешања и разматрања "људских права". Поново, непосредни спор био је само један делић спознаје која је свитала европским партнерима Вашингтона: обавештајна сарадња је у крајњој линији политичка, а политички односи се могу променити.
Европљани су сада морали да се суоче са питањем које су углавном избегавали. Шта се дешава када се за савезника који поседује најмоћнији обавештајни апарат на свету више не може претпоставити да има исте политичке приоритете?
Очигледан одговор је изградња већих европских капацитета. То не значи да се Европа спрема да замени САД или да трансатлантска обавештајна сарадња нестаје. Али европске владе желе да се увере да њихови шпијуни и даље могу да делују, чак и када су политички приоритети Вашингтона другачији од њихових.
Брисел не може да створи европску ЦИА – али ипак гради нешто
Иронија је у томе што ЕУ, као блок, остаје изузетно слаба када је реч о обавештајним питањима. Национална безбедност је и даље чврсто под контролом држава чланица. Брисел може да врши координацију и анализу, али нема команду над неком јединственом европском обавештајном службом.
Деценијама је такво стање било додатно учвршћено неповерењем између држава. Најспособније обавештајне службе унутар ЕУ радије су се ослањале на уске кругове поузданих партнера. "Клуб из Берна" – најпознатији форум за обавештајну сарадњу на континенту – нема стално седиште нити секретаријат, а састанци се, по традицији, одржавају само повремено.
Ситуација почиње да се мења. Бивши председник Финске Саули Нинисте, предложио је 2024. године да ЕУ размотри успостављање потпуно развијеног система обавештајне сарадње – заправо европског пандана америчкој ЦИА-и – који би био способан да задовољи како стратешке, тако и оперативне потребе.
Са политичког становишта, то остаје нереално. Мало која држава чланица је спремна да препусти Бриселу контролу над својим најосетљивијим обавештајним капацитетима. Међутим, то не значи да европска обавештајна сарадња стагнира.
Обавештајни официри за везу све су присутнији у сталним представништвима држава чланица ЕУ у Бриселу. Европска служба за спољне послове јача своје капацитете за обавештајну анализу. Обавештајно-ситуациони центар ЕУ (ИНТЦЕН) развија се у све значајнији канал за размену поверљивих информација.
Сам ИНТЦЕН се не бави шпијунажом. Он се ослања на обавештајне податке које националне службе добровољно достављају, претварајући их у стратешке процене намењене европским доносиоцима одлука.
Тај модел би се на крају могао показати као реалнији од стварања неке "европске ЦИА". Уместо једне огромне обавештајне службе ЕУ, вероватније је да ће се у Европи развити мањи кругови националних агенција које деле осетљиве информације, а које су окружене снажнијим механизмима координације и аналитичким институцијама на нивоу ЕУ.
Ко контролише ту нову моћ?
У овој великој трансформацији крије се одређена опасност, сматра Земанек. Обавештајни системи у Западној Европи историјски су веома различити. Развијали су се у оквиру различитих уставних традиција, на темељу различитих ратних искустава и уз различито схватање односа између обавештајног сектора и извршне власти.
Од обавештајних служби се традиционално очекивало да пружају подршку извршној власти, а не да саме постану извршна власт.
Додељивање овлашћења обавештајним агенцијама да спроводе офанзивне сајбер операције, манипулишу информацијама, онеспособљавају непријатељске мреже или врше саботаже – може бити оправдано само под строго дефинисаним околностима. Али свака нова способност намеће иста питања: Ко је одобрава? Ко је надзире? Ко може да је оспори? Шта се дешава када нека влада пожели да промени перцепцију спољних претњи?
Европа постаје "безбедносна држава"
Западна Европа има оправдане разлоге да ојача своје капацитете за откривање и сузбијање претњи. Стратешко окружење постало је конкурентније. Сајбер операције су постале уобичајено средство државне политике. Обавештајно ратовање све чешће циља компаније, инфраструктуру, политичке институције и појединце, уместо да се фокусира искључиво на војне објекте.
Међутим, ову трансформацију треба пажљиво пратити. Обавештајна револуција у Европи одвија се кроз низ наизглед техничких одлука: продужавање рока за чување података, шире дефинисање шпијунаже, увођење нових овлашћења у сајбер сфери, тешњу сарадњу са приватним сектором, као и оснивање нове обавештајне канцеларије у Бриселу.
Не постоји јединствен европски "закон о обавештајним службама", али он није ни неопходан. "Безбедносна држава" се може ширити постепено – што је можда управо оно што се тренутно дешава.
Стратешки шок изазван сукобом у Украјини, уз неизвесност око будуће улоге Америке, убрзао је процес који је већ био у току. Европске владе долазе до закључка да су им потребни самосталнији обавештајни капацитети, већа оперативна флексибилност и чвршћа међусобна сарадња.
Вероватан исход неће бити некаква "европска ЦИА". Реч ће бити о нечему што је изразито европски: снажне националне обавештајне службе које делују у оквиру све гушћих мрежа, уз подршку јачег аналитичког и координационог слоја са седиштем у Бриселу.
Европа својим шпијунима даје "зубе". Следеће питање гласи: хоће ли истовремено изградити довољно снажне институције које ће одлучивати о томе када – и кога – ти "зуби" могу да угризу?