"Дошли смо, видели смо, умро је".
Била је то верзија Цезаровог "Дођох, видех, победих", прилагођена времену у којем су се америчке победе мериле падом туђих режима. Изговорила ју је пред камерама, церекајући се самозадовољно, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон, 20. октобра 2011. године, на вест да је убијен лидер Либијске Арапске Џамахирије Моамер ел Гадафи.
Тако је америчка државна секретарка, два миленијума касније, понудила свету измењену верзију античког тријумфа: победа се више не мери освојеним територијама, већ мртвим владарима и рушевинама њихових држава. Само што у Либији, сада је јасно, победе није било. Бар не за Либијце.
Јер петнаест година касније, земља која је некада била међу најбогатијима у Африци и даље тражи државу коју је тада изгубила. Уместо обећане демократије добила је супарничке владе, уместо слободе добила је наоружане милиције и кријумчаре људи, а уместо стабилности политичаре који не могу да се договоре ни о томе када ће бити одржани избори.
А Хилари Клинтон? Њен осмех остао је сачуван на снимку као један од најнепријатнијих докумената епохе у којој се рушење туђих режима називало хуманитарном интервенцијом, а убиство владара – успешним окончањем мисије.
Гадафи, последњи дан
Последњи чин Гадафијеве владавине одиграо се у Сирту, на обали Средоземног мора, у граду који је од малог насеља прерастао у једно од политичких средишта његове Џамахирије.
Некадашњи либијски господар, човек који је деценијама дочекивао светске државнике под бедуинским шаторима, који је носио раскошне униформе, необичне одоре и тамне наочаре, више није имао ни престоницу ни војску способну да га одбрани. Триполи је пао у августу, а побуњеници су заузели његову резиденцију Баб ел Азизија, док су телевизијске камере бележиле како се некадашњим симболима моћи подсмевају људи који су им се до јуче клањали.
Гадафи се повукао у Сирт, међу преостале лојалисте, уверене да се рат још може наставити. Али град је био опкољен, а његови браниоци изложени непрестаним нападима. У јутрo 20. октобра, када је постало јасно да је отпор сломљен, Гадафи је са сарадницима покушао да напусти град у конвоју возила. Није стигао далеко, а његову колону напале су снаге НАТО-а, тачније амерички "предатори" и француски "миражи". Возила су уништена, а преживели су потражили заклон поред пута.
Гадафи, човек који је 42 године владао земљом од Средоземног мора до Сахаре, сакрио се у бетонску одводну цев и баш ту су га пронашли побуњеници.
Последње тренутке човека који је 42 године владао Либијом побуњеници су претворили у језиви спектакл. Док су га једни вукли, шутирали и ударали, други су се гурали да све то забележе камерама мобилних телефона. Уместо да заробљеника заштите, надметали су се ко ће му задати ударац и ко ће ухватити бољи кадар. На мутним снимцима смењивали су се Гадафијево крваво лице, подигнуте песнице и лица младића опијених осветом.
Неколико сати касније Гадафи је био мртав, а његово тело, положено на душек, изложено је у хладњачи у Мисрати. Грађани су долазили да виде посмртне остатке човека чији су портрети деценијама висили у школама, канцеларијама и на фасадама државних зграда. Била је то необична изложба нове либијске слободе.
Околности убиства никада нису до краја разјашњене. Побуњеничке власти тврдиле су да је Гадафи погинуо у размени ватре, али су снимци његовог заробљавања указивали на могућност да је убијен након што је већ био савладан. Тада је убијен и његов син Мутасим, као и министар одбране Абу Бакр Јунис Џабер.
Међународне организације тражиле су истрагу, говорило се о ратним злочинима, Женевским конвенцијама и обавези да се заробљеници заштите од погубљења. Епилог је такав да петнаест година касније, за Гадафијево убиство нико није правоснажно осуђен.
Бомбе као хуманитарна помоћ
Све је почело у фебруару 2011. године, када су протести против Гадафијеве власти, подстакнути таласом Арапског пролећа, прерасли у оружани сукоб. Либија је била земља у којој је политичка опозиција деценијама била потискивана, а власт почивала на необичној мешавини револуционарне идеологије, племенских савезништава и личног ауторитета једног човека.
Незадовољства је било, али уместо политичког расплета, уследио је грађански рат у који су се укључиле западне силе. Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1973, којом је одобрена заштита цивила и успостављање зоне забране летова над Либијом. Дванаест година пошто је НАТО, без одобрења Савета безбедности УН, бомбардовао Југославију, исти војни савез поново је наступио у улози заштитника цивила, овога пута у Либији, чији је лидер Гадафи својевремено оштро осуђивао бомбардовање Србије.
Убрзо се показало да НАТО ту резолуцију тумачи много шире од њеног првобитног хуманитарног образложења. Западни авиони бомбардовали су либијске војне положаје, командне центре и инфраструктуру, док су побуњеници напредовали на земљи. Формално, циљ је био заштита становништва, а у стварности, војна интервенција постала је један од одлучујућих фактора у рушењу Гадафијевог режима.
У западним престоницама говорило се о историјској победи: тадашњи француски председник Никола Саркози био је међу западним политичарима који су у септембру посетили Триполи. Дочекан као ослободилац, сигурно му ни на крај памети није било да ће због Гадафија отићи у затвор. А 2025. године осуђен je на пет година затвора јер је од Гадафија добио новац за кампању како би обезбедио себи победу на изборима 2007. године.
У октобру 2011. изгледало је као да је довољно уклонити једног човека и да ће демократија сама никнути на његовом месту. Али испоставило се да је рушење државе знатно лакше од њеног поновног састављања.
Каква је била Гадафијева Либија?
Либија под Гадафијем није била земља која би могла да послужи као уџбенички пример за оно што називамо демократским државама, а ни њен лидер није био благонаклони пустињски патријарх каквом диоптријом су га гледали његови поклоници. Политички противници завршавали су у затворима, независне институције биле су слабе, а о најважнијим питањима одлучивао је човек који је формално одбијао титулу председника, али је у стварности био и председник, и врховни арбитар и последња инстанца власти. У Џамахирији, која је себе називала државом народних маса, последњу реч је имао један човек.
Ипак, та Либија имала је нешто што њеним наследницима већ петнаест година измиче: функционалну централну власт. Образовање и здравство били су бесплатни, држава је улагала у инфраструктуру и социјалне програме, захваљујући нафти Либија је била међу економски најразвијенијим земљама Африке, а очекивани животни век и писменост били су знатно изнад афричког просека.
У земљи пустиња и оаза, Гадафи је покренуо и изградњу Великог вештачког речног система. Од нафтних прихода финансирао је један од најамбициознијих инфраструктурних подухвата у Африци, којим је вода из дубина Сахаре доведена до либијских градова. У земљи у којој је пустиње било напретек, а воде премало, нафтно богатство претварано је у нешто драгоценије од црног злата – питку воду.
После 2011. године, Либијци су добили могућност да оснивају политичке странке, али су убрзо открили да је то све. И да право на политичко надметање не значи много у земљи у којој наоружане групе могу да надјачају институције.
Од Џамахирије до земље супарничких власти
Побуњеничке групе које су заједно ратовале против Гадафија нису дуго остале савезници: почела је борба за градове, нафтна постројења, луке и државну касу. Оружје које је требало да донесе слободу постало је средство за поделу власти.
Либија је временом добила супарничке центре моћи на истоку и западу земље, војне формације које контролишу поједине области и политичке институције чији се легитимитет непрестано оспорава. Стране силе, које су 2011. године учествовале у рушењу Гадафија, наставиле су да се надмећу за утицај, само подржавајући различите либијске актере.
Уместо да постане оно што су обећали – узор демократске транзиције, земља је постала једна од главних мигрантских рута ка Европи, са мрежама кријумчара, илегалним затворима и трговином људима.
Ни петнаест година после Гадафијеве смрти, Либија нема трајно уједињену власт. Избори заказани за децембар 2021. године нису одржани, а међународни посредници и даље покушавају да пронађу формулу о којој би се договорили супарнички политички центри.
Упркос нафтном богатству, Либијци се данас суочавају са инфлацијом, слабљењем валуте и непоузданим јавним услугама.
Земља, коју је Запад оптуживао, да има проблема са слободом, данас има проблема и са слободом и са државом.
Либија је остала да живи међу рушевинама победе коју су други прогласили у њено име.