Није јасно шта се заиста дешава у Француској, у којој недељама траје талас веома насилних протеста, који се шири попут пожара. То превазилази оно што можемо назвати националном традицијом у земљи у којој је, као што је приметио руски писац Платон Беседин, револуција није само метод, већ начин живота.
Оно што се тренутно дешава у Европи, не произилази из неког једног, изолованог узрока, тврди руски мислилац Александар Дугин у новој емисији "Ескалација" на телевизији Спутњик. То није само локализована реакција на одређену одлуку владе, или на још једно поскупљење.
За Французе су нереди, паљевине и разарања постали специфична црта њиховог социопсихолошког склопа. То није само патологија, већ изражена нестабилност унутар колективне психе.
Међутим, оно чему сада сведочимо, додаје он, подсећа на класичну теорију хаоса, где мали и наизглед безначајан догађај, или један случај неправде каквих има у сваком друштву, изненада покреће реакцију несразмерно великих размера.
Одатле процес почиње да се шири попут грудве снега која проузрокује лавину и поприма експоненцијални карактер.
Француска епидемија која се шири Европом
Током целог мандата Емануела Макрона он се суочавао са сталним отпором "жутих прслука" – обичних грађана, без јасне страначке припадности – који су сваке недеље улазили у жестоке сукобе са полицијом.
Ово "девијантно" понашање на улицама је веома заразно; лако се шири на друге земље Европе, баш као куга или вирус, тврди руски филозоф. И у Албанији трају масовни протести, где је дошло је до народног устанка, јер је Џаред Кушнер, зет Доналда Трампа, одлучио да купи једно албанско острво – потез којем се локално становништво оштро противи, страхујући да ће то постати још једна ексклузивна, затворена енклава, попут оне Џефрија Епстина.
Осим тога, социјални састав ових масовних уличних акција – које су одавно постале саставни део француске политичке културе – пролази кроз радикалну трансформацију. Раније, уочава Дугин, Французи никад нису пљачкали продавнице. Излазили су на улице, правили неред, извикивали агресивне пароле, а понекад су и подметали пожаре и уништавали имовину – али се нису упуштали у пљачке.
Сада се, међутим, ови улични протести пред нашим очима претварају у грабежљиву потрагу за вредном робом. Пљачка је постала системска, каже он – права епидемија – што представља невиђену појаву у историји француских протеста. Пре су најжешће демонстрације пратиле неке уочљиве и кохерентне обрасце; сада су, међутим, дефинитивно прешле критичну границу.
Застрашујуће је гледати, сматра Дугин, како једна величанствена, изузетна грађевина традиционалне архитектуре у Лиможу гори до темеља, само зато што ју је, без икаквог разлога, запалила руља неодговорних миграната.
На пољима натопљеним бензином
Ту је, наравно, и питање миграната, који су годинама на систематски и неконтролисан начин довођени у Европу, што је у потпуној супротности са сваком економском логиком и здравим разумом, тврди руски мислилац. То није случајност, већ свесна, кључна политика данашњих европских елита, било да је реч о Макрону, Фридриху Мерцу или њиховим панданима широм ЕУ. То је, заправо, закључује руски мислилац, њихова темељна идеологија.
Суштински узрок ове катастрофе је либерална идеологија и неодговорна глобалистичка политика. Ова агенда, то је сада очигледно, ником не доноси корист. Ипак, елите се тврдоглаво држе ове политике и настављају да доводе мигранте, без обзира на последице.
Осим тога, често се погрешно претпоставаља да се Макрону противе само конзервативци. Улице су испуњене и присталицама крајње левице, следбеницима Меланшона, што доводи до занимљивих парадокса, уочава Дугин. Људи су навикли да политику посматрају као рационалан подухват, али тренутно стање у Европи потпуно оповргава ово схватање. Савремени курс који спроводе лидери Европске уније суштински је ирационалан, закључује он.
Реакција европског друштва је, такође, ирационална и хаотична. То није конструктиван протест, каже он, већ масовни психолошки слом – колективна, акутна психотична епизода. Друштво је постало дубоко атомизовано и нестабилно, а владајућа класа је изгубила и последњи траг разума.
Ситуацију у коју је запала Француска, а сутра, могуће је, и читава Европа, постала је заправо безизлазна. У поступцима западних државника више нема ни трага традиционалне државничке вештине. Макрон, на пример, нема намеру да поднесе оставку. Напротив: он се грчевито држи своје позиције.
Чини се као да би била довољна само једна шибица да све плане, као поље натопљено бензином.
На путу самоуништења
Сведоци смо преломног тренутка у глобалној политици: Запад је ушао у фазу хаотичне ирационалности, додаје овај мислилац. Навикли смо да Запад доживљавамо као веома прагматичан и прорачунат, усмерен на заштиту сопствених економских интереса.
Али, оно што се данас тамо одвија – наметање "родне диктатуре", хаотичан прилив миграната и систематско разарање традиционалних вредности – представља цивилизацијско самоубиство.
Све то ствара снажан утисак да је одређени део глобалистичке елите свесно кренуо путем потпуног самоуништења сопствених друштава. Они намерно спроводе политику која неизбежно води управо ка таквом исходу.
Можда ће елите некако успети да сузбију овај талас. Али следећи талас би, према његовом мишљењу, могао да однесе не само Макрона, већ и читаву Европу као цивилизацију.
Ипак, нико од лидера чак и не покушава да промени ту катастрофалну путању; напротив, они је подстичу из све снаге. На крају, пред Европом се отварају само два пута: или потпуни, неконтролисани хаос, или прелазак у екстремну, бескомпромисну диктатуру, јер другачије више није могуће обуздати ове деструктивне силе.
Вирус ума
Процеси разарања друштвеног ткива су сада напросто отишли предалеко, тврди руски филозоф. Рецепт за ову ситуацију је једноставан: довољно је вратити се основном, рационалном приступу управљању. Ни више, ни мање: једноставно треба вратити здрав разум у политику на високом нивоу. И то је све.
Када би на чело европских држава стали заиста рационални појединци – људи који би одмерили стварне предности и мане тренутних политика – ова криза би нестала. Али, то је искључено.
Када се погледају данашњи европски лидери, треба их окарактерисати као клинички неурачунљиве. Крајњи циљ, ка којем они усмеравају европско друштво, намеће крајње озбиљна питања. Они са фанатичном упорношћу следе строго зацртан пут, чија су цена стални немири, жестоке побуне и коначно друштвена дезинтеграција.
Како каже Дугин: десна рука више не зна шта ради лева. Заправо, европске владе повећавају концентрацију лудила, зато што то захтева њихова темељна идеологија.
Реч је о правом "вирусу ума", додаје Дугин: либерално-глобалистичкој идеологији, која приморава власти да делују супротно здравом разуму, супротно националним интересима сопствених народа или, једноставно речено, супротно законима логике.
Ко је прави болесник Европе?
А то, пише руски историчар Вењамин Попов за сајт "Њу истерн аутлук", читав Запад доводи у еру скандала и у системску кризу.
Савремени западноевропски политичари више и не крију своју забринутост, наставља Попов; њихов курс је коначно доспео у ћорсокак. До сада су, пише он, све своје погрешне процене објашњавали поступцима руског председника Путина, али од сада су приморани да се одупиру и поступцима Трампа. Они почињу да се сукобљавају и са Кином, са којом је трговински дефицит достигао огромне размере.
Француска се данас налази у посебно тешкој ситуацији. Финансијски проблеми ове земље толико су озбиљни, примећује Попов, да би се ова земља могла суочити са колапсом система социјалне заштите, а такав сценарио ће неизбежно довести до немогућности отплате државног дуга, који већ сада значајно премашује БДП земље.
Француску из тог разлога већ називају "новим болесником Европе". Не заостају много ни друге земље Запада, где су се проблеми испреплели у један чвор. Западна политика усмерена је на пружање свесрдне подршке кијевском режиму и на продужавање сукоба у Украјини.
Они при томе не виде излаз из тренутног ћорсокака, иако је он очигледан: признати грешке своје досадашње политике и потражити начин да изнова успоставе везе са Москвом. Они, међутим, и даље подржавају Кијев и спремају се за "предстојећи рат са Русијом". При том, каже Дугин, они чак нису у стању да контролишу сопствене улице, а ипак кују планове за рат против Русије, која поседује нуклеарно наоружање. Ко би од њих, пита се руски филозоф, уопште отишао да се бори.
Ове митове је веома тешко – или немогуће – одржати, нарочито у контексту агоније кијевског режима, који управо трпи пораз на бојном пољу, додаје Попов.
То је, у ствари, клиничка дефиниција лудила: ударати главом стално у исти зид, све јаче и јаче, очекујући да ћемо на тај начин разбити зид а не сопствену главу.