Избори све више постају борба око националног идентитета и супротстављених визија друштва, рушећи претпоставку о неолиберализму као крају историје, пише Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалним пословима" и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба "Валдај".
Разумљиво је што су амерички избори привукли пажњу широм света, каже он, јер иако утицај Америке на међународне послове опада он је и даље значајан, а одлуке које доносе амерички бирачи утичу на људе далеко ван САД.
Жестоке политичке борбе унутар Америке одражавају дубоке друштвене и политичке промене. Имиграција, трговина и стабилност међународног система играју улогу у њима, али основни узроци су претежно домаће природе. Ово илуструје један од парадокса нашег међусобно повезаног света, где више није јасна граница између унутрашњих и спољних питања.
Мада те две категорије никада нису биле потпуно раздвојене, некада су суверене државе а посебно велике земље уживале у извесном степену изолације од спољних притисака. Данас је то готово немогуће, а остатак света очигледно више не може да се изолује од политичких дешавања унутар великих сила.
Ово је једно од трајних наслеђа либералне глобализације, која је доминирала периодом од 1980-их до 2010-их.
Крај Хладног рата дао је политички замах економској међузависности, коју је већ подстицала неолиберална политика у водећим западним земљама, где је распад Совјетског Савеза и социјалистичког блока протумачен као доказ не само супериорности тржишне економије, већ и либералне демократије као дефинитивног модела владавине.
Из овога је произашла претпоставка да ће се свет неизбежно окупити око заједничких принципа и вредности, и да ће широко западни либерални модел постати универзалан. Сада гледамо њен крах.
Домаћи политички догађаји, посебно у земљама које су некада претендовале на ауторитет да успостављају универзалне стандарде, више воде расколу него окупљању. Посебно илустративан пример је однос између САД и Европе.
Стари и Нови свет су се одувек значајно разликовали у својим политичким традицијама и културним погледима, али је њихова заједничка борба против комунизма, праћена заједничком победом у Хладном рату, створила необично кохезивно политичко партнерство. То јединство сада слаби, а односи између Америке и Европе су сами по себи постали извор политичких подела са обе стране Атлантика.
Политички естаблишмент пола континента отворено саосећа са противницима америчког председника Доналда Трампа и настоји да им помогне где год је то могуће. У међувремену, Трамп и његове присталице нису много оклевали да се укључе у изборну политику неких европских земаља.
Оно што је некада представљано као непоколебљиво партнерство засновано на заједничким вредностима све више обликују супротстављени домаћи политички програми. Још више открива чињеница да је на Западу обновљена дебата о самој цивилизацији, коју подстичу представници Трампове администрације.
Деценијама је концепт западне цивилизације, са коренима у класичној антици, све више био замењиван језиком универзалних људских вредности, а цивилизацијске разлике су третиране као застареле или чак политички неприхватљиве. Ове наводно универзалне вредности пружиле су идеолошку основу за геополитичку и културну експанзију Запада, али тежња ка глобалној доминацији имала је своју цену, са постепеним напуштањем сопствених историјских и културних темеља Запада.
Сада када се овај период експанзије завршава, питање идентитета се вратило и друштва се поново питају шта их разликује, које традиције желе да сачувају и где леже њихови политички и културни корени. Ова дебата је посебно интензивна на Западу, али се никако не ограничава само на њега.
Избори све више постају борба око националног идентитета и супротстављених визија друштва. Наравно, то поприма различите облике у различитим земљама – то је поента, цивилизацијске и историјске разлике су важне.
Интензитет политичке конкуренције и спремност ривалских табора да користе готово сва средства како би обезбедили победу су симптоми шире трансформације, у чијој сржи лежи суштинско питање: Како друштва могу одржати стабилност и ефикасну владу усред турбулентних глобалних промена?
Одговор мање зависи од апстрактних универзалних формула, а више од културних традиција, историјског искуства и препознатљивог идентитета сваке земље. У крајњој линији, ове унутрашње трансформације могу имати већи утицај на новонастајући светски поредак него промене у војној моћи или геополитичким амбицијама.
Улазимо у еру у којој земље остају дубоко међусобно повезане, док истовремено постају све одлучније да бране сопствене интересе и идентитете, а то је централна контрадикција новог међународног система. Ниједна земља не може избећи последице политичких дешавања у другим земљама, али свака поново открива важност свог посебног карактера.
У овом свету, сваки велики избор постаје међународни догађај, и сви смо то гледали, а спектакл је у најмању руку фасцинантан, закључује Лукјанов.