Трилатерални разговори о Украјини у Абу Дабију изазвали су подељене реакције, али већина посматрача не очекује никакав велики помак. Иако су делегације састављене од високих званичника, њихови разговори су у суштини техничке природе; они немају овлашћења за доношење политичких одлука, а ставови које јавно заступају Москва и Кијев и даље остављају мало простора за компромис.
Ипак, постоји заједничка оцена да су разговори озбиљни. Што је још важније – можда први пут од почетка сукоба – питање шире безбедносне архитектуре Европе, као и безбедносних гаранција које би она захтевала, доспело је у средиште преговора. Само по себи, то представља значајну промену, пише за "Росијскаја газету" Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа "Русија у глобалним пословима" и директор истраживачког програма Међународног дискусионог клуба "Валдај".
Да би се разумео значај овога, треба се вратити пет година уназад. У новембру 2021. године, председник Владимир Путин наложио је Министарству спољних послова Русије да покрене питање европских безбедносних аранжмана са НАТО-ом. Москва никада није сматрала поредак успостављен након Хладног рата – који је био усредсређен на НАТО – задовољавајућим. Узастопни таласи ширења Алијансе постепено су претворили руску забринутост у уверење да тај блок представља директну претњу.
Министарство спољних послова је потом изнело предлоге за ревизију тог поретка, али су разговори вођени у јануару 2022. године показали колико су ставови двеју страна удаљени. Американци и западноевропске земље нису били спремни ни да размотре кључни предлог Москве – да постојећи безбедносни систем захтева темељне промене – јер су, из њихове перспективе, сматрали да никакав проблем који би требало решавати – не постоји.
Оно што је уследило добро је познато. У то време, Вашингтон и престонице западноевропских држава наступали су јединствено. Међутим, пет година касније, дошло је до неочекиваног обрта: садашња америчка администрација признаје да су безбедносне гаранције за све стране неопходне за решавање кризе у Украјини, те је спремна да о њима разговара у Абу Дабију.
Западна Европа није следила тај пример; њене владе и даље инсистирају на томе да НАТО мора остати темељни принцип европске безбедности и да се Русији не сме дозволити да диктира правила. Ипак, овај заокрет Вашингтона је важан, јер је тема која је некада одбацивана као неприхватљива сада уврштена у преговарачку агенду. Донедавно су се дипломатски напори Вашингтона фокусирали на територијална питања, што је, чини се, била и главна тема састанка у Енкориџу у августу 2025. године. Москва, међутим, никада није одустала од онога што назива "узроцима сукоба" – а то су шири аранжмани који уређују европску безбедност. Сада се, први пут, и друга страна бави овим питањима у оквиру могућег решења. Ипак, то не значи да је договор близу, јер препреке остају веома озбиљне.
Прва препрека је одлучност западноевропских земаља да се успротиве сваком решењу које би Москви омогућило улогу у преобликовању безбедносног поретка на континенту, док је друга промена политичке равнотеже у Вашингтону. Пораз републиканаца на изборима на средини мандата ослабио је Доналда Трампа, а ојачао оне који се противе његовом приступу Русији.
Трамп инсистира на томе да ће наставити са својом спољном политиком без обзира на све – што је сасвим могуће – али ће унутрашњи отпор расти. Истовремено, лидери западноевропских земаља – од којих би многи волели да виде како Трамп, уместо политичара на одласку (тзв. "хроме патке"), постаје потпуно политички безначајан – осетиће се охрабрено. Заједно са Кијевом, они су већ показали да могу да осујете иницијативе Беле куће, па ће сада веровати да је њихов утицај порастао.
Па ипак, Абу Даби би и даље могао да представља прекретницу – не само зато што је дневни ред проширен, већ и зато што се околности у којима се воде преговори мењају.
Финансијске и војне потребе Украјине настављају да расту: Кијеву је потребно више новца за одржавање државе, више оружја и већа спољна подршка за готово сваки аспект ратних напора, а западноевропским земљама је све теже да испуне те захтеве. Сједињене Државе, с друге стране, више нису спремне да финансирају Украјину у досадашњем обиму, а та невољност би могла да потраје и након Трамповог мандата. Демократе ће га оптуживати за удовољавање Кремљу и напуштање Кијева, али у њиховим сопственим редовима расте притисак да се приоритет да унутрашњим питањима.
Унутрашња ситуација у Украјини такође постаје све несигурнија, уз нагомилавање економских, друштвених и политичких тензија. Притом, Зеленски нема много разлога за компромис, јер би повлачење угрозило саме темеље његове власти. За сада он још увек има одређени простор за маневрисање, али оно што ће се дешавати током зиме и након ње много је неизвесније – нарочито ако помоћ са Запада не буде повећана.
Постоје и знаци нелагодности унутар естаблишмента западне Европе. Недавни позиви Путину, које су упутили норвешки премијер и фински председник – без обзира на то какво су објашњење понудили – указују на то да полако сазрева сазнање да је садашња политика досегла своје границе и да нема много смисла захтевати место за преговарачким столом, а истовремено одбијати разговор са једном од главних страна.
Заједнички западни бојкот Русије представљао је, у најмању руку, кохерентну стратегију док је Вашингтон у њему учествовао. Међутим, када су Сједињене Државе обновиле директну комуникацију, одбијање западне Европе да учини исто постало је препрека не само за дипломатију, већ и за њен сопствени утицај.
Могућност одржавања трилатералног састанка лидера Русије, Кине и Сједињених Држава у Шенжену и даље постоји. Уколико до њега дође, симболика ће бити недвосмислена: велике силе све чешће расправљају о будућности међународне безбедности – без Европе.
У томе лежи дубљи значај Абу Дабија. Можда неће одмах доћи до споразума, а свакако не ни до лаког мира, али расправа почиње да превазилази оквире украјинске линије фронта и усмерава се ка питању које је Москва поставила још пре почетка сукоба: са каквим безбедносним поретком Европа може да живи и ко о томе одлучује?