Западна Европа жели да учествује у преговорима о окончању сукоба у Украјини, али истовремено одбија да разговара о питањима без којих је тешко постићи трајан споразум. Њено инсистирање на очувању постојећег европског безбедносног поретка, у чијем је средишту НАТО, постаје једна од главних препрека дипломатском решењу, оцењује руски стручњак за међународне односе Фјодор Лукјанов.
У анализи посвећеној дипломатским разговорима од Абу Дабија до Даблина, Лукјанов указује на парадокс европске позиције: лидери ЕУ и Велике Британије захтевају место за преговарачким столом, али још нису успели да се договоре ни о томе шта би за њим требало да кажу, а камоли шта желе да постигну.
Зато би, сматра он, њихово укључивање у преговоре у садашњим околностима могло само да унесе додатну конфузију и отежа постизање договора.
Европа не жели да призна да је стари поредак превазиђен
Суштина проблема, према Лукјанову, лежи у одбијању западноевропских лидера да преиспитају безбедносну архитектуру насталу након Хладног рата.
Немачки канцелар Фридрих Мерц и шефица европске дипломатије Каја Калас јасно су ставили до знања да не виде разлог за промену тог система. Истовремено, европски лидери одбијају да разговарају о ономе што Москва назива "основним узроцима" украјинског сукоба. За њих су, објашњава Лукјанов, руски приговори проблем Москве, док право да одлучују о европском безбедносном поретку сматрају искључиво својим.
Међутим, поставља се питање може ли такав поредак уопште да опстане. Лукјанов оцењује да је систем који је деценијама одговарао Западној Европи одавно изгубио своју сврху, али да европски лидери то не желе да признају. Годинама су тврдили да нема потребе за његовом ревизијом, па би сваки пристанак на промене сада представљао и признање да су њихове политичке процене биле погрешне.
Управо зато, сматра руски аналитичар, европски лидери ће бранити примат НАТО-а до краја, чак и по цену отежавања мировних преговора.
Зашто Европи одговара прекид ватре, а Москви не?
Лукјанов указује и на различите интересе западноевропских престоница и Москве када је реч о прекиду ватре.
Европски лидери желе што брже заустављање борби дуж садашње линије фронта. Такав приступ, према његовој оцени, има јасну политичку и војну логику. Русија, међутим, своју највећу преговарачку предност црпи управо из положаја на бојном пољу и задржава је све док се војне операције настављају.
Уколико би дошло до прекида ватре, Запад би добио прилику да покрене дипломатску офанзиву и покуша да за преговарачким столом поврати што већи део онога што је руска војска освојила. Лукјанов подсећа да историја познаје бројне примере у којима су државе дипломатским уступцима изгубиле оно што су њихове армије претходно избориле. Због тога је, закључује, разумљиво што Западна Европа инсистира на хитном примирју, али и што Москва има снажне разлоге да такав предлог одбије.
Може ли Вашингтон да утиче на Европу?
За разлику од западноевропских савезника, Вашингтон, према оцени Лукјанова, изгледа схвата да без разговора о ширем европском безбедносном поретку није могуће решити спор.
Ипак, остају два кључна питања: могу ли Американци да убеде Европљане да прихвате такве разговоре и да ли им је то уопште довољно важно да би на томе инсистирали.
Тако се европска дипломатија нашла у противречном положају: тражи да учествује у одлучивању о миру, али одбија да преговара о темељима безбедносног поретка који је и сам постао предмет спора.