Свет
Велико истраживање Сорошевог и Гејтсовог института: Нико више не слуша уједињени Запад
Институт ЕФЦР испитивао мишљења западне и незападне јавности који се након Специјалне војне операције у Украјини све више разликују
Нема више никакве сумње да је Специјална војна операција у Украјини означила прекретницу у светској историји, а овај догађај од глобалног значаја различито тумаче људи у различитим деловима света, закључак је истраживања института ЕЦФР.
Институт близак НАТО-у, којег осим различитих западних влада, финансирају и фондације Била и Мелинде Гејтс, браћа Рокфелер, као и Фондација Хајнрих Бел и Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша - сазнао је у овом истраживању да људи у незападним земљама сматрају да је постхлдноратовска ера завршена, а да свет у будућности виде као фрагментиран, мултиполарни свет.
"Кључни налази нове глобалне анкете спроведене у више земаља указују на то да су, годину дана од почетка рата Русије против Украјине, САД и њени европски савезници обновили јединство и осећај сврхе. Али студија такође открива велики јаз између Запада и остатка света када су у питању њихови жељени исходи рата и различита схватања зашто САД и Европа подржавају Украјину", наводи се на сајту ЕЦФР-а.
Крај сукоба или победа?
Анкета је, како ЕЦФР наводи, показала да већина грађана на Западу преферира победу Украјине, чак и по цену продужавања сукоба. Американци, слично мисле да Украјина мора да врати "своју" територију, ако жели да се обезбеди трајни мир.
Насупрот томе, људи у незападним земљама више су за моментални крај конфликта - чак и ако то значи да Украјина треба да одустане од територије.
У Кини, 42 процента испитаника верује да сукоб између Русије и Украјине треба да се заустави што је пре могуће, чак и ако то значи да Украјина контролу над деловима територије преда Русији. Још више Турака (48 одсто) и Индијаца (54 одсто) жели исто то, али ЕЦФР напомиње да се у ове две земље готово трећина становништа ипак залаже да Украјина врати територију.
Американци и Европљани су уједињени у веровању да им је Русија "противник" или "супарник". Седамдесет један одсто испитаника у САД, 77 одсто у Великој Британији и 65 одсто у земљама ЕУ у анкети се одлучило за један од ова два термина, а као будућност односа са Русијом они виде - сукоб.
Није све питање демократије
Западна и незападна јавност нису сагласне ни по одговорима које имају на питање зашто САД и Европа помажу Украјини.
Председник Америке Џозеф Бајден је сукоб окарактерисао као борбу између демократије и ауторитарности, и покушао је да "одбрану демократије" искористи као поклич и у земљи и иностранству.
Западне истраживаче вероватно је изненадило када су сазнали да многи људи ван Запада верују да су њихове сопствене земље такође демократије, и то можда чак и најбоље.
На питање која је земља најближа "правој демократији", 77 одсто у Кини одговара "Кина", 57 одсто Индијаца одговара "Индија", док је такође најчешћи одговор Турака да ту титулу носи њихова сопствена земља (36 одсто). Анкета је показала да 20 одсто Руса додељује то признање својој Русији, иако готово трећина испитаника у тој земљи уопште није одабрала ниједну земљу која има праву демократију.
Исто тако у Кини, Индији и Турској становништво је скептично према тврдњама Запада о "одбрани демократије".
Многи у Кини наводе да је америчка и европска подршка Украјини вођена жељом да се заштити западна доминација. А за огромну већину Кинеза и Турака, западна подршка Украјини мотивисана је другим разлозима, који свакако нису ни одбрана територијалног интегритета Украјине, а ни њене демократије.
Међу силама у успону, Индија је изузетак, где (слично као у САД) више од половине испитаника указује на један од ова два разлога за објашњење западне солидарности.
У Индији, међутим, позитивно гледају на Русију, па ову земљу 51 одсто описује као "савезника", а још 29 процената је види као "партнера".
Анкета открива да Специјална војна операција, није довела до тога да људи у незападним земљама умање своје позитивно мишљење о Русији или да доведу у питање њену снагу.
Русија је или "савезник" или "партнер" за 79 одсто људи у Кини и 69 одсто у Турској, а око три четвртине анкетираних у свакој од ове две земље, и у Индији, верује да је Русија или јача, или бар подједнако јака, у поређењу са оним како су је они доживљавали пре конфликта са Украјином.
Фрагментација или поларизација?
Један од најупечатљивијих налаза истраживања односи се на различите идеје о будућем светском поретку.
Наиме, већина људи на Западу и изван њега верује да либерални поредак који сада предводе САД - нестаје.
На парадоксалан начин, наводи ЕЦФР, новостечено јединство Запада после руске специјалне војне операције у Украјини - не сигнализира васкрсење међународног поретка предвођеног Америком.
Заправо, само девет одсто људи у САД, седам одсто у земљама ЕУ у којима је спроведена анкета, и четири одсто у Великој Британији види америчку глобалну надмоћ као вероватну и у следећој деценији.
Уместо тога, и у Европи и Америци превладава став да се биполарност враћа. Значајан број људи очекује да ће светом доминирати два блока предвођена САД и Кином.
Ван Запада, грађани верују да ће фрагментација, а не поларизација, обележити следећи међународни поредак.
Већина људи у великим незападним земљама, као што су Кина, Индија, Турска и Русија, предвиђају да ће Запад ускоро бити само један међу неколико глобалних полова.
Најпопуларнији став у Русији и Кини је да треба очекивати равномернију расподелу глобалне моћи међу више земаља – односно појаву мултиполарности. То очекује и више од 20 одсто Турака и Индијаца, и то упркос чињеници да више Индијаца предвиђа доминацију САД, док су одговори у Турској готово подједнако подељени између предвиђања америчке хегемоније, кинеске хегемоније, биполарног света и мултиполарности.
Све у свему, за 61 одсто људи у Русији, 61 одсто у Кини, 51 одсто у Турској и 48 одсто у Индији будући светски поредак биће дефинисан или мултиполарношћу или кинеском (или другом незападном) доминацијом.
У САД, Великој Британији и државама ЕУ које су анкетиранем ово мисли само 37 одсто, 29 одсто и 31 одсто људи.
Индија и Турска као велике силе
У биполарном светском сценарију који очекују Американци и Европљани, земље као што су Индија и Турска могу бити нестабилне државе које ће – колико год невољно – бити принуђене да дефинишу своју лојалност и заузму страну.
Али ове ове земље тако не гледају на своју улогу у будућем међународном поретку.
Индија
Испитаници анкете у Индији истичу се по томе што описују и САД (47 процената) и Русију (51 проценат) као "савезника" – што је делом вероватно зато што је Кина за њих или "противник" (39 процената) или "ривал" (37 процената).
Перцепције о Европској унији и Великој Британији су такође претежно позитивне: Индијци их виде или као "савезника" или "партнера".
Већина индијске јавности готово сваку другу силу – укључујући САД (70 одсто), Русију (63 одсто), Кину (53 одсто), ЕУ (67 одсто), Велику Британију (63 одсто) , и саму Индију (68 одсто) – виде као "јаче" него што су их доживљавали пре специјалне војне операције у Украјини.
Чини се, пише ЕФЦР, и да Индијци позитивно гледају на будућност. Њихови главни одговори на питање да опишу своју земљу су да је "у успону" (35 процената), "снажна" (28 процената) и "мирна" (18 процената). Само мали проценат верује да је "у опадању" (осам процената) или "слабости" (седам процената). Поређења ради, 31 одсто Американаца и Британаца карактерише сопствену земљу као "у опадању".
Турска
Председник Реџеп Тајип Ердоган, пише ЕФЦР, искористио је сукоб у Украјини да потврди улогу своје земље као неизбежног играча у европској политици. Успео је да буде и кључни добављач оружја Украјини и један од најпоузданијих економских партнера Русије.
Турска јавност има сличан поглед на свет, гледајући готово свакога претежно као "партнере", било да су то САД (51 одсто), Кина (47 одсто), Русија (55 одсто) или ЕУ (53 одсто).
Занимљиво је да се и Турска углавном сматра "партнером" у Русији (60 процената), Кини (38 процената) и Индији (39 процената) – иако трећина Кинеза и Индијаца описује земљу као "супарника" или "противника".
На Западу људи такође углавном виде Турску као "партнера". Међутим, запањујуће висок проценат испитаника у САД, Великој Британији и ЕУ – између 40 и 50 одсто – који кажу да једноставно не знају како да дефинишу Турску.
"Разлог за ову западну неизвесност вероватно потиче од тога што се Турска размеће својом новом сувереном спољном политиком док је остала, бар на папиру, чланица НАТО-а", тумачи ЕФЦР.
Парадокс западног јединства и глобалног нејединства
Руска специјална војна операција у Украјини, у пуном обиму је потврдила обновљено централно место америчке моћи у Европи – са милијардама долара потрошених на одржавање ратних напора, који су одржали јединство преко Атлантика у погледу санкција и дипломатских позиција према Русији и дали нови живот институцијама предвођеним Западом као што су НАТО и Г7.
Ова реалност није прошла незапажено у глобалној јавности, закључује ЕФЦР, додајући да силе у успону које се разматрају у овој студији често гледају на Европу и Америку као на део јединственог Запада.
Седамдесет два процента људи у Турској, 60 процената у Кини и 59 процената у Русији малу разлику види између политика ЕУ и САД према њиховим земљама.
На основу ове анкете, институт ЕФЦР такође закључује да је сукоб Запад консолидовао и да, ако ризик од трансатлантског раскола и даље постоји, он долази изнутра: а то је наводно могућа победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима 2024.
Парадокс је, међутим, да се ово новооткривено јединство поклапа са настанком постзападног света који више неће да "слуша".
Запад се, дакле није распао, али је до његове консолидације дошло у тренутку када друге силе неће да раде оно што он жели.
Доносиоци одлука у САД и ЕУ можда су склони да посматрају земље као што су Индија и Турска као нестабилне државе које се лако могу наговорити да се придруже Западу.
Али људи у тим земљама себе виде сасвим другачије: као велике силе у настајању које могу стати на страну Запада по неким питањима, али не и по другим.
Добар савет Западу је, додаје овај институт близак НАТО-у, да Индију, Турску, Бразил и друге силе третира као нове суверене субјекте светске историје, а не као објекте које треба навући на "праву страну историје".
Реч је о државама које се не задовољавају прилагођавањем хировима и плановима суперсила, а у томе их подржава и њихова јавност што се види и по томе што ове земље не пристају да сукоб у Украјини виде као свој проблем.
