Сједињене Америчке Државе се плаше мултиполарног света иако је он сада готово неминован, написао је у својој колумни за "Форин полиси" професор међународних односа на универзитету Харвард Стивен Волт.
Након окончања Хладног рата и успостављања тзв. униполарног момента у међународним односима, велики број коментатора, академика и светских лидера позивао је на успостављање новог, мултиполарног поретка. У томе су предњачили лидери Русије и Кине, као и неких земаља "глобалног југа" попут Индије и Бразила, али се последњих година такви коментари могу чути и на Западу, наводи аутор.
Тако је, на пример, некадашњи немачки канцелар Герхард Шредер упозорио на "неоспориве опасности" америчког деловања "на своју руку", док је некадашњи француски министар дипломатије Уберт Ведрин рекао да је "целокупна француска спољна политика фокусирана на изградњу света који ће бити сачињен од више полова, а не само једног". У том контексту би требало тумачити и позиве актуелног француског председника Емануела Макрона на успостављање европске стратешке аутономије.
САД се са тим, ипак, не слажу. Њима се више допадају широке могућности и статус који долази са титулом "неизоставне силе", што је први пут дефинисано у документу о одбрамбеној стратегији из 1991. године који позива на "активне напоре да се спречи појава конкуренције било где у свету". Такво виђење међународних односа постало је неизоставно у стратегијама за националну безбедност свих наредних администрација, било да је реч о републиканцима или демократама, а те ставове подржао је и значајан део америчке академске заједнице.
И док администрација председника Џозефа Бајдена признаје да се поново налазимо у свету у ком постоји више великих сила, она делује носталгично за кратким периодом у недавној историји у ком САД нису имале озбиљне ривале. Они зато бесомучно понављају мантру о значају "америчког вођства", као и да Русија "мора бити поражена, како не би могла да прави проблеме у будућности", док би успон Кине требало спречити ограничавајући јој приступ савременим технологијама.
Чак и ако би ти напори били успешни, за шта нема никаквих гаранција, поновно успостављање униполарног поретка вероватно није могуће, сматра Волт. Он наводи да постоје два сценарија развоја међународних односа: успостављање биполарног поретка у ком би велике силе биле САД и Кине или формирање мултиполарног света са већим бројем сила, укључујући Русију, Индију, Бразил, а можда и Немачку и Јапан.
Мултиполаран свет не мора нужно да буде лош за Сједињене Америчке Државе, сматра он, уколико би га оне прихватиле и ускладиле своју спољну политику на адекватан начин.
За почетак, униполарни моменат уопште није био толико добар за САД, а још мање на несрећне државе које су последњих година добиле "вишак америчке пажње". Вашингтон се последњих деценија упуштао у скупе и неуспешне ратове и промене режима у Авганистану и Ираку, док је светска економска криза из 2008. у великој мери изменила унутрашњу политику у САД. Ту је и економски и политички успон Кине, који је у одређеној мери подстакнут америчким деловањем, наводи аутор.
САД, ипак, нису много научиле из својих грешака, будући да њени лидери и даље слушају савете "стратешких генија" који спољну политику воде пуних тридесет година. Једино ограничење у униполарном свету је самоограничење, а Америка се у томе показала изузетно лоше.
Мултиполарност ће створити свет у ком у Евроазији постоји више сила различитих степена моћи. Те државе ће једна на другу гледати са неповерењем, поготово ако се налазе у непосредној близини једна друге, што би Сједињеним Државама оставило простор за маневрисање, наводи Волт.
У таквом свету, друге државе ће временом преузети одговорност за сопствену безбедност, на тај начин смањујући притисак на Вашингтон. Волт наводи да, иако би могућност трке у наоружању између регионалних сила и даље постојала, САД се нису показале као способне да успоставе мир на Блиском Истоку, Европи, па чак и у Источној Азији.
Успостављање мултиполарног света, ипак, није нешто што САД могу да спрече. Мере обуздавања Кине и Русије можда могу да успоре, али не и да спрече њихово јачање, док ће силе у успону са којима Вашингтон има добре односе, попут Индије, пре или касније тражити већу улогу у решавању глобалних проблема. Уместо што на силу покушавају да спрече такав развој догађаја, САД би требало да се припремају за мултиполарну будућност, пише Волт.
У идеалним услова, мултиполарни поредак би Америку подстакао да напусти употребу силе и посвети се искреној дипломатији. Током униполарне ере, амерички званичници навикли су се да проблеме решавају уценама и ултиматумима, па чак и да мењају режиме који им се нису допадали.
Таква стратегија није се прославила, а у мултиполарном свету чак и велике силе морају да прихвате да и друге државе имају своје интересе који се морају узети у обзир и о којима се мора преговарати. Дипломатија "узми или остави" мора бити замењена блажим и рационалнијим приступом, наводи он.