Целокупна савремена историја Грузије, од краја осамдесетих година до данас, представља серију темпераментних и импулсивних трзаја ка променама.
Они су углавном сачињеним од хаотичних покушаја њиховог увођења, које би убрзо након тога пратили покушаји стабилизације ситуације и изградње институција, пре него што би нови циклус промена дошао на ред, навео је новинар Фјодор Лукијанов у тексту за РТ Интернешенел.
Сваки пут постојали су објективни друштвено-политички предуслови за те турбуленције, на које су утицали како домаћи, тако и страни фактори.
Код куће, реч је најчешће о претераној персонализацији политике и опсесији са вођама: Звијадом Гамасахурдијом (1991-1992), Едуардом Шеварднадзеом (1995-2003), Михаилом Сакашвилијем (2003-2013) и Бидзином Иванишвијилем (де факто лидером Грузије током последње деценије).
Када је реч о страном утицају, доминирала је стварна или измишљена борба за утицај између Русије и Запада.
Овог пута, званично је реч о покушајима владе да уведе закон о "страним агентима", за који опозиција тврди да наликује на онај који постоји у Русији. Корени проблема, ипак, далеко су дубљи.
Проблем са садашњом владом је тај што је покушала да заузме независну и неутралну позицију у тренутку повећане глобалне нестабилности, као и то што није желела да повлачи "велике потезе" који су претходних деценија карактерисали грузијску политику. Њене тврдње да покушава да заштити сопствени народ од високе цене потенцијалног ширења војно-политичке кризе потпуно су легитимне.
Криза је, ипак, изузетно дубока, а у њој се налази све већи број актера који од Грузије захтевају већу предвидљивост. Поред тога, за играње на карту "независности" и "неутралности" неопходна је не само велика унутрашња моћ, већ и прихватање такве позиције као исправне од стране других међународних актера.
Другим речима, ако желите да инсистирате на "трећем путу" док се налазите у центру пажње морате да будете Турска или, у најмању руку, Мађарска.
Грузија не наликује на те државе, пошто је читав њен политички идентитет заснован на жељи да, по било коју цену, постане део "Запада". Легитимитет свих влада био је заснован на обећањима "европских интеграција".
Још један проблем је то што Грузија, као трансконтинентална држава далеко од тренутних граница ЕУ, никада није истински осетила предности тог пута. То, ипак, није спречило да се повезивање са Бриселом прогласи за циљ.
Покушај напуштања бриселских диктата се зато сада перципира као издаја "европских идеала", који укључују и жртвовање. Молдавија се представља као пример "доброг европског понашања", док се "лоше понашање" може запазити у Грузији. У складу са тим, унутрашњи притисак незадовољне мањине подржан је међународним притиском из ЕУ и САД.
Они тврде да влада у Тбилисију прави договоре са руским председником Владимиром Путином, док њихов фаворит Михаил Сакашвили труне у затвору. Чињеница да је утицај Москве у овом случају потпуно измишљен њима није битна, пошто је "руски проблем" исувише дубоко укорењен у грузијску политичку свест.
Рушење власти у стилу Мајдана остаје мало вероватно, пошто за разлику од Украјине 2014. године, у Грузији данас не постоје озбиљне опозиционе снаге. Сукоб ће на крају ипак бити на међународном фронту, пошто ће ЕУ и САД наставити да притискају грузијске власти, чији су ресурси и више него ограничени, да напусте неутралну позицију.