Могли бисмо да опростимо свакоме ко тренутно посматра Француску и мисли да је држава на ивици револуције, пише бриселски "Политико".
Највећи француски градови, од Париза до Лиона, преко ноћи су "еруптирали" када су у црно обучени протестанти ескалирали протесте против пензионе реформе нападајући полицију и палећи ватре на улицама.
Доскора мирни вишемесечни протести постали су насилни недељу дана након што је влада Емануела Макрона искористила члан 49.3 француског Устава како би у парламенту усвојила закон којим је старосна граница за одлазак у пензију подигнута са 62 на 64 године без гласања.
Протести за наредну недељу су већ најављени, што ће додатно повећати притисак на већ посвађану Макронову владу и натерати британског краља Чарлса да откаже дуго очекивану посету.
Ипак, уз сву "буку и бес" протеста, који би могли додатно да се погоршају уколико им се придруже и студенти, ризик да ће Макрон морати да напусти своју функцију готово је једнак нули, пише "Политико" и додаје да ће председник Француске евентуално сменити премијерку Елизабет Борн, али да је француски председнички систем устројен тако да је скоро загарантовано да ће лидер остати на својој позицији до краја мандата 2027. године.
Значајније је питање, дакле, шта ће се десити након што Макрон, чији се веома личан начин руковођења државом често описује као "краљевски", заувек напусти сцену.
Будући да Макрона устав спречава да се кандидује и трећи пут, он ће иза себе оставити владајућу странку "без вође и кормила", која би без њега могла да престане да постоји. Тако би, наводи се у тексту бриселског портала, створио упражњено место које лидери крајње левице и деснице, попут Марин Ле Пен, жуде да попуне.
Иако Макрон тренутно чврсто држи власт, побуна с којом се његова влада суочила ове недеље и хаос који је прогутао државу забринуће сваког ко се нада да ће Француска остати чврсто усидрена у про-ЕУ и про-НАТО либералном табору.
Другим речима: Након Макрона - потоп.
Први показатељ да је француска демократија у опасности је стање Макронове центристичке партије Ренесанса.
У многим системима, објашњава "Политико", владајуће партије имају идеолошку основу која им, барем у теорији, даје разлог постојања који није искључиво пуко вршење власти.
Међутим, додаје се у тексту, то са Макроновом странком није случај, будући да је она основана са једним јединим циљем – да свог оснивача доведе у Јелисејску палату, а затим подржи његову владу. Будући по природи "послушна", Ренесанса није изнедрила смеле личности које би биле логични наследници садашњег председника.
И док партији већ недостаје већина у парламенту, овонедељна побуна против пензионе реформе је открила да је Ренесанса много слабија него што се раније мислило. Како пише бриселски портал, "пре је шупаљ подијум на ком Макрон стоји него платформа са које ће бити лансирани будући лидери Француске".
Побуне у парламенту су, пре свега, показале континуирани неред у десном центру главног тока у Француској из ког је произашла већина француских лидера од Другог светског рата, а који је сада, како пише "Политико", само сенка онога што је некад био.
"Не постоји нешто попут Маронове доктрине или Макроновог идеолошког наследника", истакао је Жан-Данијел Леви, политички аналитичар из "Херис интерактив".
"Политико" је навео да је криза изазвана пензионом реформом на политичку сцену поново извела личности са оба краја политичког спектра, попут некадашњег председничког кандидата крајње левице Жан-Лика Меланшона, "Анти-НАТО евроскептика коме је Венецуела дража него Брисел".
Ипак, "шефица француске крајње деснице" Марин Ле Пен је, како показују анкете, и даље у много бољој позицији да преузме власт, пише "Политико" додајући да је Лепенова након свог последњег пораза предузела кораке како би деловала "више председнички", поправљајући притом слику своје партије у јавности.
"После Макрона, долазимо ми", рекла је она за БФМТВ ове недеље, алудирајући на своју странку Национално окупљање.
Осим Лепенове, Макронов наследник могао би да буде његов некадашњи изузетно вољени премијер Едуар Филип. Откако је напустио функцију 2017. године, Филип је тихо чекао на позицији градоначелника Авра, лучког града средње величине на северној обали Француске, и неговао сопствену политичку партију десног центра - Хоризонти.
Раније овог месеца, Филип је у интервјуу открио да пати од алопеције и витилига, што је само појачало његову популарност код Француза, који га, како преноси "Политико", оцењују као своју омиљену политичку личност.
Ипак, чињеница да је Филип заговарао померање границе за одлазак у пензију на 67 година — што је изнад онога што је Макрон предложио — није му учинила никакву услугу, будући да анкете показују да 61 одсто Француза не одобрава његов покушај да одбрани пензиону реформу.
Филип и даље није потврдио да ће се кандидовати на изборима 2027. године, а претходна недеља је показала да би његова повезаност са Макроном, уколико одлучи да уђе у председничку трку, могла да се испостави као препрека, закључује "Политико".