Земље Европске уније суочавају се са серијом штрајкова проузрокованих високим ценама енергената, увећаним трошковима свакодневног живота, као и променама пензионог система.
Јуче су аеродроми, аутобуске и железничке станице широм Немачке били у застоју, а све због једног од највећих штрајкова у Немачкој током последњих деценија, наводи Ројтерс. Запослени траже веће зараде како би се ублажили ефекти инфлације која је у фебруару достигла 9,3 одсто.
Настављају се и протести у Француској због подизања старосне границе за одлазак у пензију на 64 године, а председник Емануел Макрон рекао је да ће наставити са реформама пензионог система упркос таласима уличног насиља које је запљуснуло земљу.
И британска влада суочава се са штрајковима у различитим секторима јер радници траже веће плате како би одржали корак са инфлацијом, а обуставе рада у школама, железницама и болницама постале су редовне.
Делује да је Европа на корак од "европског пролећа", али стручњаци не гаје превелики оптимизам да ће, бар у овом моменту, доћи до већих политичких промена.
"Нема сумње да је незадовољство – и економско и политичко – велико у највећем делу западноевропске јавности. Међутим, чини се да није достигнута критична маса да би се власти уплашиле. Јер власти морају да се плаше да би нешто промениле", каже за РТ Балкан новинар Синиша Љепојевић.
Он истиче да се, пре свега у Француској, протестује већ годинама, а онда кад дођу избори, гласа се за исту власт против које се протестовало.
Представници народа су постали лобисти
Иако су садашњи протести најмасовнији, вишемилионски, проблем је што су власти удаљене од реалности и својих гласача.
"Изабрани представници у ЕУ су постали лобисти, а не представници народа, тако да их то још не дотиче. Макрон каже овима који демонстрирају 'ви сте у праву', али ништа не мења", објашњава Љепојевић.
Свима је јасно да власт не служи народу, али се европска јавност плаши ратом у Украјини и наводном руском агресијом.
"Сад се народ плаши најавом Русије да ће нуклеарно оружје бити инсталирано у Белорусији. Притом се прећуткује да Америка већ годинама и деценијама има стотину таквих бомби у Немачкој, Италији, Белгији, а сада је још толико инсталирала у Пољској и Румунији", указује наш саговорник и подсећа да сваки страх има ограничено трајање.
Каже да је ситуација непријатна, али да Запад још има велико национално богатство. Ипак, истиче, не само што је све драстично поскупело, него многих ствари често нема.
"Јуче сам шетао централним Лондоном, свака друга радња је затворена а то су радње које су ту биле више од 30 година. Тамо пише зашто су затворене: не могу више да плаћају струју, гас, велике су ренте", наводи Љепојевић, додајући да је проблем и безнадежност, јер људи немају наду да ће бити боље.
Подсећа и да су штрајкови и протести понекад инструмент манипулације, а да их некад организује сама власт или владајући кругови, да би се амортизовало незадовољство и компромитовао тај облик протеста.
Колико кошта штрајк?
Професор Елиф Нуроглу са Економског одељења на Турско-немачком Универзитету подсећа да су штрајкови суштински део европске радне културе и њихов број се повећава како се услови рада и плаћања погоршавају.
"Јавна подршка штрајковима је такође јака, а поремећаји у свакодневном животу и изгубљени новац због штрајкова се рачунају као један природни ток догађаја. Стога се чини да ће синдикати остати јаки у европској будућности како би заштитили права својих чланова", наводи Нуроглу, преноси агенција Анадолија.
Иако је култура штрајка већ устаљена у Европи и помаже повећању плата и побољшању услова рада, обуставе рада много коштају. Нуроглу подсећа да је Вердијев синдикат 27. јула 2022. позвао особље у "Луфтханзи" у Немачкој да ступи у штрајк због повећања плата.
"Минхенски и Франкфуртски аеродроми су били затворени, отказано је више од 1.000 летова, а погођено 134.000 путника. Овај штрајк коштао је око 35 милиона евра", истиче, али је после тога уследио договор послодавца и запослених.
Према подацима Европског синдикалног института, радни дани изгубљени због штрајкова опадају у Европи од 2000. године. У периоду 2020-2021 највише их је било у Француској (79 дана). Овај број је 13 у Немачкој, 16 у Холандији, 18 у Великој Британији, 57 у Белгији и само један у Аустрији.
Подаци за период 2020-21 показују да је број дана изгубљених због штрајкова почео да расте, што је резултат лоше економске ситуације у Европи након пандемије ковида-19 и руско-украјинског сукоба, подсећа Нуроглу.
Осим што су актуелни догађаји несумњиво подстакнути растом трошкова живота, стручњаци истичу још неколико фактора за које се очекују да ће подстаћи штрајкове и грађанске немире.
Ту спадају фрустрације због растуће друштвене неједнакости, све мање поверење у владе и институције, поларизована политика, пораст активизма и забринутост за животну средину.