Хапшење новинара "Волстрит џорнала" и медијска империја ЦИА: Од Хладног рата до Сирије и Русије

Федерална служба безбедности (ФСБ) Русије привела је данас новинара "Волстрит џорнала", америчког држављана Евана Гершковича, због шпијунаже "у корист владе Сједињених Америчких Држава." Гершкович је, како преносе руски медији, прикупљао податке о једном предузећу војно-индустријског комплекса у Јекатеринбургу.

"Заустављена је противзаконита акција дописника америчког листа 'Волстрит џорнал' из Москве, који је акредитован за конференције руског Министарства спољних послова. Сумња се да је учествовао у шпијунажи у интересу америчке владе", саопштио је руски ФСБ.

Заправо, ништа ново, нити изненађујуће.

О "прикупљању података у корист владе САД" још 1977. писао је угледни амерички новинар Карл Бернстин за магазин "Ролинг стоун": "Да бисмо разумели улогу већине новинарских оперативаца, неопходно је, за почетак, одбацити неке митове о тајном раду за америчке обавештајне службе."

Бернстин је у легенду америчког новинарста са колегом Бобом Вудвордом ушао захваљујући разоткривању афере "Вотергејт" у "Вашингтон посту", серији политичких скандала који су довели до оставке председника Ричарда Никсона 1974.

Како је открио три године касније у магазину "Ролинг стоун", ЦИА је користила многе новинаре да помогну у прикупљању информација, а неки међу њима "имали су репутацију најбољих у свом послу."

Неки новинари су "обична имовина ЦИА"

Тед Карпентер са Института Кејто истим поводом оцењује да је "степен сарадње често достизао запањујући ниво. Током раних година Хладног рата, неки новинари су постали обична имовина ЦИА."

У неким случајевима, новинари су били запослени у ЦИА са пуним радним временом, али је Бернстин, такође, потврдио да је још око 400 америчких новинара тајно обављало задатке за разне друге обавештајне агенције.

Бернстин је приметио и да су „новинари често пружали агенцији читав низ тајних услуга, од једноставног прикупљања обавештајних података, до посредовања између шпијуна у (тада још) комунистичким земљама. Новинари су делили своје професионалне информације са ЦИА."

Новинари на терену углавном преузимају своје задатке на исти начин као и други оперативци ЦИА. Ако би, на пример, новинар био стациониран у Аустрији, он се налазио под контролом шефа канцеларије ЦИА у Бечу и достављао би податке до којих је дошао уобичајеним каналима.

Прикупљање података је једна ствар, друга је утицај на јавно мњење. Али понекад је тешко раздвојити једно од другог.

На пример, истраживачки извештај "Њујорк тајмса" од 26. децембра 1977. описао је запрепашћујући обим акција ЦИА да утиче на јавно мњење путем медијских манипулација:

„У својим напорима да обликује јавно мњење, ЦИА може да регрутује веома разгранату мрежу која се састоји од новина, новинских сервиса, часописа, издавачких кућа, радиодифузних станица и других ентитета над којима има одређену контролу."

Паукова медијска мрежа америчких обавештајних агенција

"Пре једне деценије", додаје Карпентер, "када је медијска `империја` Агенције била на врхунцу, она је обухватала више од 500 вести и организација за јавно информисање и појединаца."

Према једном званичнику ЦИА, ова медијска империја се протезала на широк спектар ангажованих кућа и новинара, "од Радија Слободна Европа, све до неког неважног типа који је могао да добије нешто у локалним новинама." ЦИА је великодушно финансирала та, углавном инострана "новинарска средства".

Бернстин је пак у свом тексту нагласио да су најважније биле везе ЦИА са "Њујорк тајмсом", Си-Би-Есом и корпорацијом "Тајм", која је издавала магазине "Тајм" и "Нузвик".

У ствари, само "Њујорк тајмс" је "покривао десетак оперативаца ЦИА" током скоро две деценије, а помоћ пружена од стране ЦИА, наводи Бернстин, обично је имала два облика: обезбеђивање посла и акредитацију за оперативце ЦИА који су били постављени у иностранству, и пружање тајних услуга агенције новинарима који су већ запослени, укључујући и неке од најпознатијих дописника."

Си-Би-Ес је једно време био "највреднија радиодифузна имовина ЦИА."

Током година, додаје Бернстин, ова мрежа не само што је пружала покриће за запослене у ЦИА, већ је, такође, "дозвољавала да ЦИА рутински прати извештаје дописника редакцијама у Вашингтону и Њујорку."

 А то је оно што, без сумње, ради и данас.

"Блиска сарадња" сеже још од почетка Хладног рата

Ова "блиска сарадња" ЦИА и медија сеже још у прве године Хладног рата, када је био актуелан програм великих размера америчких обавештајних агенција под називом операција "Птица ругалица". Циљ програма била је манипулација америчким и иностраним медијским организацијама у пропагандне сврхе.

Према истраживачу Дебори Дејвис, за операцију "Птица ругалица" регрутовани су водећи амерички новинари у праву пропагандну мрежу.

Истраге конгресног Черчовог комитета 1975. разоткриле су разноврсне везе ЦИА са новинарима и разним грађанским групама у Америци и изван ње. Карл Бернстин је, међутим, тврдио да је ова конгресна истрага служила томе да прикрије стварни обим утицаја ЦИА на медије. Обим и утицај на медије су били далеко дубљи него што је показала истрага.

Бернстин је навео и низ новинара и организација за које су му сами службеници ЦИА, са којима је водио интервјуе, признали да раде за ту обавештајну агенцију Владе САД.

Доказа о скорој сарадњи медијских и обавештајних агенција не недостаје ни данас.

Ови налази потврђују да манипулације нису нестале, само су, можда, постале нешто суптилније и прикривеније. На пример, извештај "Интерсепта" из септембра 2014. показује да постојање блиских веза између ЦИА и одређених истакнутих новинара није само историјски реликт, већ да је данас још актуелнији него пре.

Тајна веза

Када је реч о оптужбама појединих новинара да су шпијуни или агенти који раде у корист владе САД, званичници ЦИА обично негирају такве тврдње. Неки, међутим, признају да ће такве оптужбе постојати све док "ЦИА користи новинарско занимање у обавештајне сврхе" и наставља да "одржава тајне везе са појединцима у професији."

Како закључује Карпентер: "На пример, интензивна размена електронске поште са новинарима Асошиејтед преса, ’Вашингтон поста’, ’Њујорк тајмса’, ’Волстрит џорнала’ и других великих издања указује на то да да постоје веома блиски односи између тих новинара и ЦИА."

И такође, нема сумње да америчка влада и даље регрутује стране новинаре за пропагандне мисије и прикупљање података у разним земљама.

"На пример, Сједињене Државе и Британија су", тврди Карпентер, "покренуле опсежне пропагандне напоре током сиријског грађанског рата, користећи низ познатих блискоисточних репортера и колумниста."

"Можда је још упечатљивије," додаје Карпентер, "то што су се главни медији спремно придружили кампањи државе националне безбедности да демонизују Русију."