Пошто је Финска и званично примљена у Севрноатлантску алијансу копнена граница између НАТО-а и Руске Федерације је удвостручена – сада износи 2.600 километара.
Вест да је постала 31. чланица западне војне алијансе, и то у најбржем процесу пријема до сада, фински председник Саули Нинисто окарактерисао је као историјски тренутак за његову земљу и констатовао да се ера војног несврставања у тамошњој историји завршила.
Генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг оценио је пак да ће Финска сада бити безбеднија земља, истичући да је НАТО одбрамбени савез. Није додуше поменуо да исти прераста у ратни уколико је у то у интересу Колективног запада као у случају агресије над Србијом (СР Југославијом) 1999. године.
О одавно нескривеном циљу који стоји иза ширења НАТО-а, у овом случају учлањења руског суседа, отворено је рекао бивши високи званичник Алијансе Џејми Шеј, који је сада сарадник Четам хауса: "Сада ће колективна одбрана НАТО-а против Русије бити лакша због приступа територији Финске и због могућности које Финска доноси на сто."
А шта Финска доноси на сто и зашто је потребна НАТО-у?
Пре свега поменуту много дужу границу с Русијом, али и могућност доминације Алијансе Балтичким морем. Такође, до сада су ваздушне снаге НАТО-а зависиле од неколико норвешких аеродрома, сада Финска доприноси са још база.
Друго је то што је чланством Финска добила могућност да активира члан 5 Статута Алијансе, то јест колективну одбрану према којој би све земље НАТО-а могле да се укључе у одбрану једне од чланица уколико је неко нападне.
НАТО је уједно добио веома добро утренирану војску будући да, за разлику од многих чланица Савеза, Финска није смањила издвајања из буџета за војску након Хладног рата.
"Финска сада има 280.00 војника и укупну резерву од 870.000 људи. Са 1.500 система, Финска има једну од највећих артиљерија у Европи и константно улаже у ПВО", изјавила је Мина Аландер из Финског института за међународне односе за "Глас Америке".
Како се ширио НАТО?
Безбедносна структура у балтичком региону почела је да се мења након распада СССР-а, када су Финска и Шведска одбациле своју неутралност и уместо тога прогласиле да су "војно несврстане", што је уже одређење и не укључује политичку сарадњу. Обе земље су се придружиле Европској унији 1995. године.
Следећи одмак од Русије настао је након анексије Крима 2014, када су и Финска и Шведска одлучиле да званично сарађују с НАТО-ом, а коначна одлука да поднесу захтев за чланство наступила је после почетка Специјалне руске војне операције у Украјини.
Подсетимо, НАТО је 1949. године основало 12 држава потписница Северноатлантског споразума (САД, Канада, Велика Британија, Исланд, Белгија, Француска, Холандија, Луксембург, Данска, Норвешка, Италија, Португалија) са циљем осигурања колективне безбедности учесника. До пада Берлинског зида придружиле су му се Грчка, Турска, Немачка, Шпанија.
Године 1990. постигнут је усмени договор западних сила и Москве да се НАТО неће ширити на исток након уједињења Немачке. То је био главни услов Кремља, док је управо Немачка била највећи заговорник овог принципа.
Москва је потом подржала распуштање Варшавског пакта, а онда се распао и Совјетски Савез. Упркос обећањима, НАТО почиње интензивно да сарађује са земљама Источне Европе након краха СССР-а 1991. године. Алијанса се убрзано шири, примајући у своје редове и директне суседе Русије – прво су 1999. примљене Пољска, Чешка и Мађарска, затим 2004. Естонија, Литванија, Летонија, као и Словачка, Словенија, Бугарска, Румунија.
Запад заборавио на дата обећања о неширењу НАТО-а на исток
С процесом приближавања руским границама упоредо се одвија процес окруживања "мале Русије", тј. Србије; 2009. нове чланице НАТО-а су Хрватска и Албанија, 2017. Црна Гора и 2020. Северна Македонија. Босни и Херцеговини је, упркос противљењу Републике Српске, признат статус кандидата.
Више од три деценије Запад је игнорисао забринутост Русије за сопствену безбедност, стално понављајући да ширење НАТО-а "није усмерено против Русије" и да "Москва не треба да буде параноична".
Иако Запад сада негира да су Москви дата било каква обећања, декласификована документа која је објавио Архив националне безбедности Универзитета Џорџ Вашингтон показују да је низ западних званичника уверавао Совјетски Савез и њеног лидера Михаила Горбачова да се НАТО неће ширити, као и да ће имати у виду интересе СССР-а.
Руси су у међувремену на усложњавање НАТО структуре реаговали тако што су подржавали "самопроглашене републике" у земљама које су се саме јавиле као кандидати за чланство у западном војном савезу, јер је један од темељних принципа те алијансе да нова чланица не може приступити ако има нерешене територијалне проблеме.
Осим у Молдавији и Азербејџану, који су од старта имали Придњестровље и Карабах, у Грузији се 2008. формирају Јужна Осетија и Абхазија, а затим 2014. у Украјини народне републике Доњецка и Луганска. Плус Крим који је враћен после 60 година у састав Русије.
Последње упозорење за Москву
При томе Путин ништа није радио скривено – Запад је превидео сад већ чувени минхенски говор руског лидера 2007, где је рекао да се светом не може управљати из једног центра, односно да ће се Русија супротставити америчкој хегемонији.
Нови западни "напад" почео је 2021. године када су смислили да би Украјина и Грузија ипак могле да уђу у НАТО, чак и с нерешеним територијалним питањима. Упоредо су се јавиле идеје за улазак тзв. Косова у Алијансу и поред тога што четири њене чланице не признају српску јужну покрајину као независну државу.
Ови сигнали били су последње упозорење за Москву. Иако су САД и НАТО 30 година избегавали да чују Москву и уваже њене легитимне страхове за сопствену безбедност, крајем 2021. Владимир Путин је западним колегама упутио захтев за писане гаранције да ниједна бивша совјетска република, руски сусед, неће бити примљена у НАТО, нити да ће се на њиховој територији размештати ударни системи наоружања. Исто како би Вашингтон тражио да је реч о Куби, Мексику или Канади. Такође, упозорио је на драматичне последице одбијања руских предлога.
С друге стране Атлантика није стигао одговор, али је почела Специјална војна операција.