Уго Чавез био је политичар, официр (падобранац) и касније председник Венецуеле, који је први пут победио на председничким изборима 1998. и фактички владао земљом све до своје смрти, 2013. године.
Чавезова победа довела је до снажне политичке поларизације у Венецуели, јер су његово политичко упориште представљали сиромашни слојеви, док су његови непријатељи потицали из виших класа, које су подржали синдикати и готово сви приватни медији у земљи.
Брзо је стекао широку популарност јер је, као вођа Боливарске револуције, промовисао идеју демократског социјализма, латиноамеричких интеграција и антиимперијализма. Чавез је, такође, био жестоки критичар неолибералне глобализације и спољне политике Сједињених Америчких Држава.
Ова подела унутар венецуеланског друштва кулминирала је државним ударом од 12. априла 2002, којим је власт преузела опозиција. За шефа државе проглашен је проамерички усмерен Педро Кармона, али је Чавез, услед побуне сиромашних и већег дела војске, после свега два дана поново враћен на власт.
Основе чавизма
Чавезове идеје обликовале су се веома рано, још током службе у оружаним снагама, када је усвојио идеју да војска мора да се придружи потлаченима уместо да подржава "експлоататоре" и "јенкијевске империјалисте". Као млад официр, Чавез се одушевљавао књигама јужноамеричког и кубанског револуционара Ернеста Че Геваре.
У војсци је потом формирао тајне ћелије, попут Боливарске револуционарне армије-200 (ЕБР-200), која је касније преименована у Револуционарни боливарски покрет-200 (МБР-200). Инспирисали су га, такође, и Симон Боливар, Симон Родригез и Езекијел Замора, који су постали познати као "три корена дрвета МБР-200."
Чавез је био лидер политичке партије Покрет пете републике, од њеног оснивања 1997. до 2007. године, када се ова странка спојила са неколико других партија, како би формирала Уједињену социјалистичку партију Венецуеле (ПСУВ), коју је водио све до смрти.
Чавез се веома доследно супротстављао спољној политици САД, која је у Латинској Америци, као и и већем делу света, режирала ратове, преврате и државне ударе, попут оног у Чилеу (и многих других), у коме је убијен легитимни председник Салвадор Аљенде.
На унутрашњем плану, Чавез је започео или остварио бројне реформе. Још 1999. године, на његову иницијативу, нова конститутивна скупштина Венецуеле изгласала је укидање појединих владиних институција и отпустила све корумпиране, проамеричке званичнике.
Исте године, Чавез је покренуо социјални програм под називом "План Боливар 2000", који је укључивао бесплатну медицинску негу и вакцинацију, продају хране сиромашним по ниским ценама, као и ангажовање 70.000 војника на поправци путева и изградњи болница.
На међународном плану, Чавез се придружио марксистичко-лењинистичким владама Фидела, а затим и Раула Кастра на Куби, као и социјалистичким владама Ева Моралеса у Боливији, Рафаела Кореје у Еквадору и Данијела Ортеге у Никарагви. Чавезова владавина била је део социјалистичке "црвене плиме", која је тада захватила Латинску Америку.
Чавез је подржавао сарадњу земаља Латинске Америке, и имао је кључну улогу у успостављању панрегионалне Уније јужноамеричких држава, Заједнице латиноамеричких и карипских држава, Боливарске алијансе за Америку, Банке југа и регионалне телевизијске мреже "ТелеСУР". Био је и лични пријатељ кубанског вође Фидела и његовог брата Раула Кастра.
Чавезове идеје, програми и стил чине основу чавизма, политичке идеологије блиске боливаризму и "демократском социјализму 21. века".
Потез очајне и декадентне империје
Чавез се доследно супротстављао свим америчким ратовима, укључујући рат у Авганистану, Ираку или рат против Југославије.
У неколико наврата оштро је устао против једнострано проглашене независности Косова и Метохије и америчке улоге у том проглашењу.
Међународни суд правде дозволио је Венецуели да поднесе мишљење о легалности једнострано проглашене независности КиМ. Венецуела је предала свој документ о Косову МСП-у, у поступку за утврђивање легалности проглашавања такозване независности током 2009. године.
"Не признајемо независност Косова", рекао је Чавез поводом проглашења независности КиМ. "Ми протестујемо против тога и не схватамо како је могуће да постоје државе које то признају. То је део притиска САД".
Он је посебно оштро критиковао Уједињене нације, тврдећи да је светска организација попустила пред "играма Америке", описујући САД као "очајну и декадентну империју".
Критике које су долазиле из САД, ма колико биле апсурдне, Чавез је свакако нечим заслужио. Тако је, својевремено, амерички религиозни проповедник Пат Робертсон позвао владу САД и ЦИА да убију Чавеза, називајући га "страшно опасним" по САД. По њему, дужност САД је да зауставе Чавеза како Венецуелу не би претворио "у одскочну даску за инфилтрацију комунизма, тероризма и исламског фундаментализма."
Фашистичко, империјалистичко, геноцидно царство
Двадесетог септембра 2006. године председник Чавез је говорио пред Генералном скупштином Уједињених нација, поново оштро нападајући амерички хегемонизам, империјализам и неолиберализам, који су Јужну Америку гурнули испод границе сиромаштва.
"Хегемонистичке претензије америчког царства доводе у опасност и сам опстанак људске врсте. Поново вас упозоравамо на ову опасност и апелујемо на грађане Сједињених Држава и света да зауставе ову претњу, која је попут мача који нам виси над главом."
"Ђаво је код куће. Ђаво, сам ђаво, управо је у кући", рекао је тада Чавез. "Ђаво је јуче дошао овде. Све и данас још мирише на сумпор."
Чавез је председника САД (Џорџа Буша млађег) назвао "ђаволом": "Са ове говорнице, председник Сједињених Држава, господин кога називам ђаволом, дошао је овде, разговарајући као да је власник света. Заиста, као власник света. Мислим да бисмо могли да позовемо психијатра да анализира изјаву председника САД. Као портпарол империјализма, дошао је да покуша да сачува тренутни образац доминације, експлоатације и пљачке народа света."
"Америчко царство чини све што може да консолидује свој систем доминације. Не можемо им то дозволити. Не можемо дозволити консолидацију светске диктатуре."
"Ми нисмо екстремисти", рекао је Чавез, упозоравајући "власника света" и "светског диктатора": "Свет се сада буди. Људи устају. Имам осећај, драги светски диктаторе, да ћеш остатак времена провести као ноћну мору јер ми остали устајемо, сви они који устају против америчког империјализма, који кличу за једнакост, за поштовање, за суверенитет нација. Можете нас назвати екстремистима, али ми устајемо против империје, против модела доминације."
Према Чавезу, лаж су и заклињања САД да желе мир. "Влада Сједињених Држава не жели мир. Жели да искористи свој систем експлоатације, пљачке, хегемоније путем рата. Шта се дешава у Ираку? Шта се догодило у Либану? У Палестини? Шта се дешава последњих стотину година у Латинској Америци и у свету? Сада прете Венецуели и упућују нове претње Венецуели, Ирану… То је империјалистичко, фашистичко, атентаторско, геноцидно царство."
Град у коме живи Сотона
О Чавезу је говорио и амерички економиста и писац Пол Крејг Робертс, који му је одао признање и који је сматрао да Чавез уопште није био непријатељ Америке.
"Чавез није био непријатељ Америке. Он је био непријатељ хегемоније Вашингтона над другим земљама, непријатељ савезништва Вашингтона са владајућим елитама које краду од потлаченог становништва и отимају му средства за преживљавање. Он је био непријатељ неправди које долазе из Вашингтона, његове спољне политике засноване на лажима, војној агресији, бомбама и инвазијама."
Вашингтон није Америка, упозорио је Робертс: "Вашингтон је град у коме живи Сотона."
Чавез је, према Робертсу, био истински пријатељ истине и правде. "Чавез је био светски лидер. За разлику од политичара САД, био је популаран широм незападног света. Добијао је почасне докторате из Кине, Русије, Бразила и других земаља, али не и са Харварда, Јејла, Кембриџа и Оксфорда."
"Чавез је био право чудо, а чудо је био зато што се није продао САД и венецуеланским елитама", закључио је Робертс. "Јер, да се продао, Чавез би се, баш као и саудијска краљевска породица, веома обогатио приходима од нафте, а САД би га поштовале, баш као што Вашингтон одаје пошту и цени све своје марионете: пријемом у Белој кући. Могао је, све док служи Вашинтону, постати доживотни диктатор."
Данас велика већина латиноамеричких земаља има социјалистичке или комунистичке владе, укључујући и Колумбију и Мексико. И готово све оне се данас угледају на Кастрову Кубу и Венецуелу Уга Чавеза.