Државе НАТО-а, као и Украјина треба да пронађу начин за сарадњу с Русијом након окончања рата, нови је апел са Запада, сада из пера аутора "Нешенел интереста" Џералда Ф. Хајмана.
Претходно је Пентагонов истраживачки центар РАНД позвао на окончање сукоба будући да се коси са америчким интересима, потом је исти глас стигао из америчког тинк-тенка Савета за спољне односе посредством текста објављеног у "Форин аферсу". Сада пак мировна иницијатива стиже од вишег саветника из и те како утицајног труста мозгова Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС) из Вашингтона.
Хајман је констатовао да су амбиције председника Владимира Зеленског да врати границе Украјине из 1991. ван домашаја украјинских снага, које морају да направе значајан напредак потискујући руске снаге на истоку и југу – у противном ће се ток рата највероватније окренути против њих и у корист Русије.
Даље, делови Донбаса, заправо вероватно већина, ако не и цео Крим, остаће у руским рукама, што значи да ће се де јуре границе пре или касније прилагодити де факто стварности.
Ипак, истиче Хајман, међународни остракизам не пружа разуман рецепт за односе са земљом тако великом и важном као што је Русија.
"Бес према Русији не сме да заслепи политичаре да виде Русију онаквом каква јесте: држава с великим људским и природним ресурсима; федерација република, највећа држава на свету која обухвата 11 временских зона; заиста, својеврсна империја. Штавише, има дугу историју и сразмерно томе види себе као велику силу у Евроазији", пише виши саветник ЦСИС-а.
Русија командује веома значајним оружаним снагама и има нуклеарно оружје које би могло да уништи противника чак и ако је и сама уништена у том процесу. Осим тога, чак и када би Запад могао да се реши Русије, она не може бити изузета од остатка света. Уосталом, не може бити у америчком интересу да Русија падне у кинески загрљај – тако ће се два колоса удружити у једног изазивача САД.
"Русија није неки једва насељен пацифички атол, и било би и глупо и арогантно, чак и самопоражавајуће, покушати да је третирамо као такву", прецизан је Хајман.
Такође, аутор текста упозорава и да уколико би бес и непријатељство постали обележје политике НАТО-а према Русији, настала би линија антагонизма између читавих цивилизација, са огромним војскама и економијама, и са нуклеарним наоружањем, од Баренцовог мора, низ источне границе Норвешке, Финске, Естоније, Летоније и Украјине до Црног мора и, у зависности од расположења Турске, вероватно на Медитеран – у ствари, нови хладни рат, само неколико стотина километара источније.
Далеко боља стратегија је, ако је могуће, да се руски председник Владимир Путин (или његово наследник) наведе да преговара о прихватљивој резолуцији, која би обема странама донела јасну корист. Ту се свакако мисли на повратак глобалној трговини, укидање санкција и – за разлику од краја Хладног рата – третман Русије као глобалне силе, која то и јесте, насупрот понижењу које је трпела 1990-их.
Русија треба да буде интегрисана у мери у којој је изводљиво у европску породицу, а не као неко ко моли и тражи стрпљење својих надређених. Ништа од тога не захтева уздржаност у подршци Украјини. Потребна је само шаргарепа, а не штап, закључио је у ауторском тексту виши саветник вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије.