Неколико богатих људи окупило се 26. фебруара 1870. у пословним просторијама Теодора Вилеа у Хамбургу да спроведу своју најновију пословну идеју: оснивање финансијске куће. Тако је настала данашња "Комерцбанка".
Теодор Вилe био је један од највећих трговаца кафом на светском тржишту. Зарадио је милионе захваљујући развијеном пословном духу, марљивости - и немилосрдности са којом је експлоатисао поробљене жене, мушкарце и децу.
И други из круга оснивача банке 1870. године такође су зарадили много новца кроз пословне праксе које ни тада нису биле у реду и које су са данашње тачке гледишта веома непримерене. То је, пише "Шпигл", мрачно наслеђе "Комерцбанке".
Међутим, свако ко жели да сазна више о историји њеног настанка на сајту или у актуелним публикацијама неће сазнати ништа о томе. Историја компаније не каже ни реч да корени пословања сежу дубоко у колонијализам 19. века. Банка се задовољава само именовањем оснивача – без икаквог даљег објашњења.
"Комерцбанк" није једина, наводи лист. Многе немачке компаније имају дугу историју на коју обично, с поносом, указују. Али када компаније корене вуку из колонијалног доба и самим тим имају везе са ропством, експлоатацијом и неморалним пословним праксама - љубав према традицији обично је готова.
Тако на пример, ланац супермаркета "Едека група" крије своју колонијалну прошлост, као и бродска компанија "Хапаг-Лојд" и приватна банка "Донер и Рушел".
За разлику од Немаца, наводи лист, Британци и Холанђани одлучили су да се "суоче" са мрачним духовима прошлости и извине се због колонијалних пракси.
Пред Немцима је још дуг пут, наводи "Шпигл". Иако се последњих година више пажње посвећује њиховој колонијалној прошлости, многи сматрају да та ствар на крају и није толико важна, да колонијална одговорност није толико велика. Уосталом, немачко колонијално царство је основано касно, 1884. године, и поново изгубљено током Првог светског рата.
Међутим, глобално царство Немаца није било тако безначајно као што се данас често претпоставља. Почетком 20. века, шеф колонијалне канцеларије Рајха је поносно објавио: "Немачка има треће по величини колонијално царство на свету."
Штавише, да би имали користи од колонијализма, компанијама нису потребне немачке колоније. Вековима су немачки предузетници трговали са газдама колонија других европских земаља.
Руководиоци плантажа на Карибима и у Јужној Америци прижељкивали су платно из Шлезије и Вестфалије како би кројили одећу за своје поробљене раднике. Шећер или кафа коју су производили робови стизали су у немачка домаћинства преко лука у Хамбургу и Бремену.
Чак и након што су званично постале независне државе, у неким бившим колонијама наставила се нехумана плантажна економија. Јужна Америка је само најпознатији пример. Тако је било и у Бразилу, који се 1822. отцепио од Португала. Ропство је тамо укинуто тек 1888. године, подсећа немачки лист.