Дан када су у Нишу НАТО злочинци касетним бомбама убили Љиљану и њену нерођену бебу

Љиљана Спасић имала је само 26 година и била је у седмом месецу трудноће. Гордана Секуловић – 28 година, Саша Миљковић – 33...

Шеснаесторо Нишлија масакрирано је, више десетина тешко повређено, на данашњи дан пре 24 године у стравичном покољу у овом граду када су борбени авиони Ратног ваздухопловства Краљевине Холандије изнад Ниша избацили више контејнера са, ратним правом забрањеним, касетним бомбама БЛУ-97.

Ни криви ни дужни људи су побијени на читавих 3,5 километара од било каквог ратног циља који би се могао подвести под легитимну мету.

Хавијер Солана, генерални секретар НАТО, сутрадан је, 8. маја 1999. године, хладно потврдио да је "оштећење пијаце и клинике проузроковало НАТО оружје које је промашило циљ". Извори из војске САД тада су објаснили да се "контејнер касетне бомбе ЦБУ-87, није отворио изнад циља" него, "убрзо након избацивања из авиона, због чега је субмуниција пала на друге циљеве унутар града".

Ти "други циљеви", што су Американци пропустили да кажу, били су грађани који су се враћали са пијаце, ишли на пијацу, продавали воће и поврће.

Био је то, касније је оцењено, "највећи и најсвирепији" злочин над цивилима на тлу Европе од Другог светског рата. Први налет холандских бомбардера био је тог дана око 11 сати и 30 минута, други, само девет минута касније. Из два контејнера просуто је више од 300 наранџастих бомби, у трену, сем 16 убијених, више десетина лакше и теже рањених, уништено је и урушено 125 стамбених зграда и солитера, уништено више десетина аутомобила, погођене болнице, здравствене станице, фабрике, школе, магацини, спортски објекти. На улицама мирног града остала су разбацана тела, крв, сузе, јауци рањених, криви родбине побијених. 

Љиљана Спасић, млада Нишлијка, одлична студенткиња медицине, тог преподнева кренула је на пијацу да купи прве трешње. Гелер ју је погодио у врат, пресекао артерију, брзо је искрварила. У стомаку носила је девојчицу, на тротоару, у крви, угасио се сем њеног и живот нерођеног детета.

Млада Нишлијка, студент четврте године Медицинског факултета, одмах по почетку бомбардовања отишла је са породицом на село. У Ниш је, међутим, морала да долази на редовне прегледе јер је била у поодмаклој трудноћи. Претходног дана била је на прегледу, требало је да се врати на село, али је остала још један дан, 7. маја 1999. године кренула је са свекрвом на пијацу.

"Под руку је ухватила свекрву и пошле су до пијаце, биле су веселе, само што нису запевале. Нису се надале, нико ништа није наслућивао. Докторка из оближње амбуланте која је прва дошла до ње рекла ми је – 'Немој да се секирате, није се мучила много, један гелер јој је пресекао артерију на врту, за два минута је искрварила'. Свекрва која је касније преминула била је доста повређена, али је Љиљана имала само једну рану на врату, само тај један гелер који јој је пресекао виталну артерију", причала је касније новинару "Блица" у Нишу Љиљанина мајка Радица Илић. 

Шуматовачка улица - прави покољ

Неколико десетина метара даље, у ресторану у Улици Анете Андрејевић, погинула је млада куварица Гордана Секуловић (27). На кафану и башту објекта тада је пало девет касетних бомби, кров објекта се запалио, по зидовима, онима који нису срушени, људи су касније избројали рупе од више од 300 гелера. Прави покољ био је у Шуматовачкој  улици, на десној обали Нишаве, поред Градске тврђаве и пијаце, у Улици Љубе Дидића, код Клиничког центра Ниш... Много људи остало је тог дана без руку, ногу... У Шуматовачкој, у околним улицама, људи су тог дана гинули носећи у рукaма кесе са воћем и поврћем, док су се враћали са пијаце... Јако отежан био је и долазак екипа хитне помоћи јер су истовремено бомбе падале и на Клинички центар.

Сведоци су касније описивали – у Шуматовачкој и околним улицама мртви људи лежали су на коловозу, по тротоарима. Около су горели аутомобили, куће, на све стране чула се кукњава. Медицинска сестра Гита Јовић (63) тог дана тешко је рањена, изгубила је ногу, остала доживотни инвалид, задобила велико оштећење слуха, тело јој је било пуно гелера.

"Сећам се само звука авиона и јаког ударца. Око мене све је почело да пуца. Не знам како сам успела да пређем на другу страну улице јер ми је једна нога била малтене искидана. Испред амбуланте једна жена је махала рукама као да плива. Била је изрешетана гелерима. Касније сам чула да је умрла. Изгубила сам ногу, имам оштећење слуха, цело тело ми је пуно ситних гелера. Биле су потребне године да поново нађем себе и помирим се са тим", сведочила је касније новинару "Блица" у Нишу Гита Јовић. 

Драган Ђорђевић (64), Нишлија који је тог дана рањен, описивао је касније да је видео бомбе које падају са неба, трен касније чуо експлозије, лелек и кукњаву. Био је, како наводи, сав крвав, гелери су га погодили у образ, након чега је устао са земље и покушао да помогне људима око себе.

Сутрадан, док је Солана у Бриселу, без трунке стида и кајања пред сликама крви и покоља из Ниша цинично објашњавао да се ради о "оружју које је промашило циљ", НАТО бомбардери су у новом налету бомбом велике разорне моћи погодили и тешко оштетили Камени мост у Нишу. Само четири дана касније, на град су бачени нови контејнери касетних бомби, овог пута на насеље Дуваниште, 11 људи који су присуствовали обележавању великог православног празника, дана посвећеног Светом Василију Острошком, повређени су.

Зоран Живковић који је у време бомбардовања и трагичних догађаја 1999. године био градоначелник Ниша, у разговору за РТ Балкан каже да су то за Ниш били "дани пакла".

"Од самог почетка бомбардовања за грађане Ниша, Србије то су били дани пакла, када људи нису могли да планирају, знају да ли ће се сутрадан живи пробудити, да ли ће моћи децу да виде... Седми мај је био посебно трагичан дан због броја погинулих у том дану. Бомбе су тог дана пале и на нишку пијацу која је на неких пар стотина метара од канцеларије градоначелника. Петнаестак минута након што је прошла ескадрила која је бацила бомбе изашао сам на пијацу, тамо је било много мртвих, рањених, крви на све стране... Била је трудница у седмом месецу трудноће, рањени и мртви  људи који су продавали на пијаци воће, поврће, неке половне ствари, и то је било страшно", прича Живковић.

Тадашњи градоначелник Ниша присећа се да су тог дана бомбе падале и на паркинг Клиничког центра, поред основних школа... Годинама касније по граду су налажене те бомбе, неке од њих и на крову спортске хале "Чаир".

Међународна декларација против касетних бомби

"То је један од дана за који би било добро да се никад није десио, али, десио се. Има ту још једна необична, тужна ствар а то је да постоји једна међународна заједничка изјава, декларација против касетних бомби а да Србија и дан данас није потписник те декларације. А, ми смо највеће жртве употребе тог оружја. Ту декларацију би требало потписати што пре макар из поштовања према жртвама, према људима који су од тог оружја страдали у бомбардовању 1999. године", каже Живковић. 

Много Нишлија тог дана изгубило је чланове породице, пријатеље, комшије, наставља Живковић, и Ниш, скоро две и по деценије касније добро памти те дане. На месту страдања су и два споменика, један је подигла Скупштина града Ниша, други држава Србија.

"Нажалост, ова годишњица тих трагичних догађаја поклапа се са трагедијама које су Србију задесиле ових дана. То је нешто што није смело да се деси. Иако сам тада у Србији проглашаван за издајицу и пре почетка бомбардовања упозоравао сам да за то нема никаквог оправдања. Да ли је режим Милошевића био лош, – наравно, али то није разлог да се бомбардују грађани Србије. И, није Милошевић био на нишкој пијаци и на другим местима која су тог дана бомбардовања, него, негде далеко", каже Живковић. 

Он додаје и да је после бомбардовања био на парламентарној Скупштини НАТО у Будимпешти на којој је показао последице бомбардовања.

"То су одвратне ствари које апсолутно не могу да имају никакво политичко оправдање. Никад нисам био у сагласју са политиком Слободана Милошевића, против сам многих ствари које је његова политика нанела као зло и грађанима Србије и грађанима земаља око Србије, али, то не може да буде оправдање да се бацају бомбе на школе, пијацу, породилиште. Увек је оправдање да је режим Милошевића крив, да је испровоцирао ту акцију. Режим Милошевића је био одвратан, тако ја мислим, али, то није оправдање за ово што је НАТО урадио", каже Живковић.

Генерал Владимир Лазаревић после бомбардовања рекао је да су се "7. маја 1999. године у Нишу НАТО злочинци обрачунавали са непостојећом војском поред пијаце и Универзитета", да су њихов циљ тог дана били "недужни цивили, немоћне жене и деца, стари, нерођена беба".

"Употребом забрањене касетне муниције, најубитачније оружја, погажене су све људске норме", рекао је генерал Лазаревић.

После рата, из НАТО-а је цинично објашњено да је пакт током 1999. године "са само 1.080 касетних бомби гађао 218 координата у Србије, од чега се 155 налазило на Косову и Метохији".

Холанђани су после покоља у Нишу "хумано" одлучили да прекину са коришћењем касетних бомби у Србији, али ту одлуку нису прихватиле друге чланице алијансе, а у коришћењу ове врсте муниције нарочито су се у каснијим данима истицали из британског Краљевског ваздухопловства.

Само на Ниш, како је пописано, за 78 дана бомбардовања пало је 36 контејнера са касетним бомбама, сем овога и 71 крстарећа ракета, осам графитних пројектила, град је из ваздуха гађан 40 пута, 50 Нишлија је погинуло, више од 200 рањено.